U nastavku feljtona o Dušanu Vasiljevu, njegovom kratkom i burnom životu, plodnom stvaralaštvu i književnom uticaju na današnje autore, razgovarali smo sa ovogodišnjim dobitnikom književne nagrade koja nosi ime poznatog pesnika, generalnim sekretarom Matice srpske, istoričarem i književnikom dr Milanom Micićem.

Ove godine se obeležava sto godina od smrti pesnika, Kikinđanina Dušana Vasiljeva. Iskustvo Velikog rata i „gaženje krvi do kolena” obeležilo je njegovu poetiku i generaciju, a njegova poezija prožeta antiratnim raspoloženjem univerzalna je i aktuelna i danas.

-Dušan Vasiljev je slika jedne generacije rođene na zalasku 19. veka  i na  osvitu novog 20. veka. Epoha pre Velikog rata bila je puna nade za čovečanstvo; brz, do tada neverovatan industrijski razvitak, dinamično vreme železnice, pojava aviona, rendgena i filma , promena slike sveta, činili su da čovek tih decenija oseti radost velikih ljudskih otkrića i osnaži veru u budućnost sveta, u veliki, kontinurirani ljudski napredak. Pred 1914. godinu činilo se da svetski progres ne zna za granice; opšta je bila vera ondašnjeg čoveka u moć nauke.

Veliki rat 1914. godine počeo je neočekivano. Niko nije pretpostavljao da će trajati tako dugo,  da će biti takvog obima i intenziteta i da će doneti  ogromne ljudske žrtve i masovna razaranja. Generacija Dušana Vasiljeva suočila se sa porazom postojećeg sveta, sa razaranjem dotadašnjeg morala i sa novim svetom koji se rađao iz te ogromne ljudske klanice. Očaj generacije koja je preživela rat bio je opšti. Dušan Vasiljev i njegovo delo proizašlo je iz tog velikog uništenja ljudskih nada.

Sve vreme on ima osećanja stida i krivice („ja sam živi simbol greha”) i iz toga proizilaze i njegova pobuna i revolt. Njegov životni usud je predodredio i njegovu poeziju?

-Osećanje stida što je čovek, prati Dušana Vasiljeva  jer iskustvo rata ranilo ga je, kao i celu njegovu generaciju. Stalno prisustvo smrti, poniranje u ništa, u prazninu,  bilo je slika novog očajnog sveta. Razaranje života, morala, duha potreslo je duboko Dušana Vasiljeva. Iz tog stanja rađala se pobuna, rađale su se njegove antiratne pesme  ne sluteći da će tokom 20. veka još generacija Evropljana prolaziti kroz istovetnu traumu. Očaj je rađao pobunu. Pokoljenje koje je prošlo rat nije imalo šta da izgubi.

Manje je poznato široj čitalačkoj publici da je Vasiljev pisao i novele, pripovetke i drame. U njegovoj zaostavštini je i skica za roman?

-Svega dvadeset i četiri godine živeo je Dušan Vasiljev. Šta čovek za tako kratko vreme može da uradi sem da iscrta, možda, neku buduću skicu života. Dušan Vasiljev je zaustavljen čovek; čovek koji kao i mnogi drugi iz njegovog pokoljenja nije uspeo da razvije život, da ga živi , udiše punim plućima. On je bio pesnik prekinutih snova; čovek koji nije stigao da razbukta svoje talente, već više da ih naznači.

Kroz njegovo stvaralaštvo snažno provejava i figura majke bez koje je Vasiljev ostao kao osmogodišnjak.

-Roditelji su osnova svakog života.Potreba za majčinskom toplinom za koju je bio uskraćen prati misaoni, emotivni i etički svet Dušana Vasiljeva. U veliki svetski rat on je ušao kao ranjen čovek usled nedostatka majčinske ljubavi. Slika majke pratila ga je u toj velikoj  globalnoj kataklizmi i njena sudbina bila je najdublji sloj njegove ljudske patnje.

Vanvremenski talentovan, samonikao stvaralac i izuzetno plodan autor, bio je cenjen u različitim književnim krugovima. Stvara na periferiji, ako se izuzme period njegovog kratkog boravka u Beogradu.

-Bez obzira na geografiju stanovanja  svuda pulsira život sa svojom prepoznatljivom bojom.  Periferija se nalazi u ljudima uske duše, teskobnih vidika i skučenog srca. Umetnik gde god živi oko njega traje život u svoj svojoj punoći. Dušan Vasiljev je trajao u godinama kada je pucala ljuska jednog sveta, a kada se rađao drugi svet. On je delio sudbinu, mišljenje i stavove ondašnjeg evropskog čoveka. Njegova emocija je kristalno čista, ranjiva i nežna.

Živeo je Vasiljev jedno vreme u Temišvaru, posle u Čeneju. I Srbi iz rumunskog dela Banata neguju sećanje na velikog pesnika.

-Srbi u rumunskom Banatu su naša banatska braća. Svet koji bezgranično voli Srbiju i koji gaji posebnu emociju prema svemu što je srpsko , jer to je njihovo biće, njihov koren. Oni se nalaze u geografiji koja je srpskoj kulturi dala velikane poput Dositeja Obradovića, Save Tekelije. Crnjanski je rastao u Temišvaru. Dušan Vasiljev je deo njihovog sveta koji se posle razgraničenja u godinama nakon Velikog rata  razvijao zasebno u okviru rumunske države, ali u kojem i danas više postoji onaj autohtoni, stari Banat nego u našem , srpskom delu Banata. I Vasiljev, kao i drugi velikani srpske kulture , deo su njihovog samoprepoznavanja koje znači identitet i biće.

U burnoj epohi u kojoj je živeo postavljane su nove granice, stvarane nove države, Banat je drugačije „skrojen”?

-Veliki rat je povukao granicu u Banatu. Razgraničenje između Kraljevine SHS i Rumunije trajalo je punih pet godina (1918- 1923). Banatska granica je veštačka i kada se crtala i krojila pravila je mnoge probleme ljudima u svakodnevnom životu. Povlačena je u doba kada se raspala Austrougarska  kao velika i stara srednjeevropska državna tvorevina i kada su iz njenog okvira nastajale mnoge države pa i jugoslovenska. Glavni junaci moje knjige priča „Čudo u Banatu” za koju sam ove godine dobio prestižnu književnu nagradu koja nosi ime Dušana Vasiljeva su banatski ljudi i granica upravo  krojena u vremenu koje opisuje moja proza.

Grad Kikinda dodeljuje nagradu Dušan Vasiljev čiji ste laureat. Koliko je značajno na ovaj način oživljavati stvaralaštvo Vasiljeva?

-Ponosan sam što je moja knjiga priča „Čudo u Banatu” ove godine, kada se obeležava stogodišnjica njegovog odlaska, dobila nagradu sa njegovim imenom. Ova knjiga priča razgovara sa njim, sa njegovim svetom jer dešava se na širokom prostoru Banata, u prvim godinama posle  Velikog rata  kada je u burnim tokovima istorije, nestanka starog carstva i nastanka novih država pulsiralo uznemireno biće banatskog čoveka različitih vera i jezika.

Jelena Crnogorac

Feljton je podržan sredstvima Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama