Часном појасу Пресвете Богородице, једној од најпоштованијих реликвија у православном свету, поклонило се више од милион верника у Храму Светог Саве у Београду, где је био изложен 16 дана.
У вишекилометарским колонама људи из целе земље и иностранства, који су стрпљиво чекали прилику да се поклоне светињи, били су и Кикинђани. Своје незаборавне утиске, који сведоче о посебној атмосфери заједништва, вере и мира, поделили су са читаоцима „Комуне“ и КИКИНДСКОГ портала.
Незаборавно и посебно емотивно искуство пренела нам је суграђанка Јелена Средић, која је у Храму Светог Саве била са својим једногодишњим сином Стефаном.
– У Београду смо били од раног јутра, а светињи смо пришли тек увече. Чекали смо више од 10 сати, али ми то није тешко пало. Стефан је био изненађујуће миран. Тај тренутак када уђете у Храм, тај мир и топлина, то се не може описати. Када смо целивали појас, осетила сам велику радост и захвалност што смо имали ту прилику- прича Јелена.
– Искрено, имала сам мало страх како ће све изгледати, али смо се ипак одлучили да кренемо. Породица је била уз мене, знала сам да ће све бити у реду. Стефан је успео и да одспава у колицима. Било је лепо организовано и све је прошло у миру и најбољем реду- преноси нам своје искуство млада суграђанка.
Даринка Маљугић из Мокрина истиче да је цео доживљај био изузетан.
– Утисак је био невероватан, достојанствен, миран, испуњен неким блаженством и спокојем. Нико није био нервозан, нико није правио проблеме, чак ни породице са малом децом нису желеле да иду преко реда, иако им је то било омогућено- истиче она.
Додаје да се овакво искуство не може лако описати речима.
– То једноставно мора да се доживи. То је заиста нешто што се памти и јединствена прилика. Ми жене, на пример, не можемо да одемо на Свету Гору, али је зато светиња дошла нама. Тај мали напор који смо уложили уопште није био терет, већ благословена прилика коју нисам желела да пропустим- каже Даринка Маљугић.
Посебне утиске у дану који је протекао у дугом чекању, али и у стрпљењу и разумевању међу верницима, има и Тања Ножица.
– Ми смо чекали 12 сати. Стали смо у ред у пола девет ујутру, а светињи смо се поклонили око пола девет увече. Утисак је заиста невероватан. Посебно ме је дотакло то стрпљење, јер се у Храму задржиш можда 10–15 минута, а толико сати чекаш да би ушао и целивао појас Пресвете Богородице. Људи су долазили из Подгорице, Лознице, Сремске Митровице, Македоније… Сви смо били као једно- наводи Тања Ножица.
Истиче да је читава организација била одлична и да су понели утисак општег реда и мира.
– Сви смо дошли са истим циљем, да уђемо у Храм, да се поклонимо и целивамо светињу. Тај осећај јединства и заједништва се заиста осетио на сваком кораку. Сви су били стрпљиви и достојанствени- прича Ножица.
Према предању, Појас Пресвете Богородице једина је сачувана реликвија која је припадала Богородици, због чега има посебно место у православној традицији. Верници му се вековима обраћају у молитвама, посебно за здравље, пород и духовни мир.
Богородичин појас чува се у манастиру Ватопед на Светој Гори, где представља изузетно важан део духовне баштине и традиције православног света.
Ј. Ц.
– Сликарством се бавим од 2021. године. Тад је у нашем Културном центру почела с радом ликовна радионица „Стварам оно што сањам“ коју је водила сликарка Смиљана Шалго, и у почетку је та радионица била намењена деци, међутим заинтересовали су се и многи одрасли. С обзиром да сам ја као домаћин присуствовала тим радионицама у Културном центру, тако сам спонтано почела и да сликам. Смиљана нам је укратко објаснила технички део и ја сам се убрзо охрабрила да урадим прву слику-каже Тања додајући да је Смиљана, након годину дана вођења радионице, сматрала да су полазници савладали основе и да могу да се даље самостално ликовно изражавају и без њеног патроната. Тања је наставила да се даље сликарски усавршава, не заборављајући ликовне основе које је научила уз Смиљану. Велики подстрек за даљи ликовни рад нашој саговорници, како онда на почецима, тако и данас, пружа Брацо Азарић с којим је ова неуморна кикиндска културна посленица организовала и многобројне ликовне сусрете и колоније.
Банат и равница су вечита Тањина инспирација. Куће, њиве, салаши и други овдашњи призори најчешћи су мотиви на њеним сликама, јер, како наводи, призори равнице увек делују благотворно на посматрача. Њени пејзажи осликани су живим бојама и како су присутни посетиоци изложбе могли да примете, са њених слика зрачи велика радост стварања.
Иначе, ово је пета самостална изложба Тање Ножице и Александровчани су могли да виде двадесетак радова насталих у последње четири године. Подсетимо, пре две године први пут је јавно презентовано Тањино ликовно деловање у Галерији кикиндског Културног центра и, како она сама наводи, чак и многи њени пријатељи су тад први пут сазнали да се бави сликарством.
