Света Великомученица Марина рођена је крајем трећег века, током владавине цара Диоклецијана у Јужној Анадолији, у Антиохији. Када је имала 12 година отац је избацује из куће јер се заветовала да се никада неће удати, и тада почињу њене муке јер је примила хришћанску веру. Царски намесник Олимпије заљубљује се у њу, Марија га одбија и он наређује њено брутално мучење. Како нико није могао сломити њену јаку веру, са 16 година бива погубљена.
Рука ове светитељке налази се у светогорском манастиру Ватопеду, а неке њене чудотворне и свете мошти се чувају у манастиру Свете Марине у Албанији, на планини Лонга изнад Охридског језера. Њих посећују и поштују не само хришћани, већ и муслимани.
У традицији Света Марина је представљена као сестра Светог Илије, чији се дан прославља 2. августа. Према предању, она од брата крије када је његов празник да се он не би од среће и славља заборавио и громовима уништио цео свет. Али и Марија пали и кажњава огњем, по чему је и добила назив Огњена.
Данас се зато ништа не ради, ни у кући, ни у пољу. У народу је позната забрана “ни конац у иглу уденути”. Ако се ово не испоштује, верује се да ће се тако светитељка увредити, па ће послати ватру и громове. Постоји пословица која каже: “Ко слави Огњену Марију, сигуран је у летину!”
Светитељка се и у источном и у западном сликарству представља са крстом и палмом, симболом мучеништва у рукама, са змајем под ногама и често са кућама у пламену у њеној позадини.
У неким крајевима се верује да оно што се деси на Огњену Марију не сме да се прекине, па тако, ако плане ватра, не сме да се угаси.
Верује се, такође, да је грмљавина на Огњену Марију лош знак. То може да значи да је пред нама тешка и сушна година, а старији тврде да грмљавина указује на болест и сиромаштво.
Такође се верује да се на Огњену Марију не ваља купати у “великим водама”, јер су бројни случајеви утапања баш на овај дан.
Даанас је слава Цркве на Водицама. Света архијерејска литургија почиње у 9 сати.
