slikar Архиве | Кикиндски портал

Азарићеве слике стижу у Скупштину Србије

Jelena Trifunović February 14, 2026

У холу Народне скупштине Републике Србије у четвртак 5. марта биће уприличена самостална ретроспективна изложба сликара Браце Азарића. Овај уметник ће изложити својих двадесетак стилски препознатљивих, експресионистичких дела.

Како наводи Азарић, на изложби, коју ће отворити историчар уметности Здравко Вучинић, очекује се присуство дипломатског кора, као и многобројних љубитеља његовог сликарства, а посебно чланова Удружења Новокозарчана у Београду.

– Уметник треба да зна да он не иде испред слика и да није важнији од свог дела, него да иде иза њега. Моје слике које ћу представити јавности, пре свега доприносе промоцији нашег града- каже Азарић, додајући да га већ средином марта очекује и изложба у Смедереву, а током априла и у Зрењанину.

Такође, Азарић најавље и традиционалну групну изложбу у Козарцима поводом Дана жена, чланова Удружења „Здравко Мандић” у истоименој Галерији.

Кад је у питању предстојећа изложба у Скупштини, ово није изненађење, с обзиром да је престоничка публика врло добро упозната са стваралаштвом овог сликара, јер је већ имао више самосталних београдских изложби (Скадарлија, Дом војске, Божидарац…).

– Мене више познају у Београду, него у Козарцима, додаје кроз шалу овај уметник.

Отварање изложбе у Скупштини је у 19 часова.

Н.С.

Степанов излаже у Галерији Коларчеве задужбине

Jelena Trifunović May 29, 2025

У Галерији Коларчеве задужбине у Београду биће уприличена изложба слика кикиндског ликовног уметника др Милорада Степанова. У питању су нови радови овог познатог ликовног ствараоца, настали у последње две године на широј територији града.

Изложба носи назив “Пут до слике- сећања и боје” и у питању су различите ликовне технике комбиноване на платну и папиру.

-Радови које презентујем београдској публици подстакнути су највећим делом непосредним контактима са живим светом у самој природи, на „лицу места“ у кикиндском атару, поред бара и канала које свакодневно посећујем. Слике започете у природи довршаване су у атељеу током једне или две сеансе. Процесом сликарске артикулације комбиновани су разни ликовни материјали: сликарски или обични фломастери, акрилик, суви или уљани пастел уз неколико врста угљена и самосталних пигмената, ултрамарина нпр. Хроматика сећања у односу на непосредно виђење и сагледавање модификована je тренутком самог стварања, спонтаном рукописном експресијом – каже Степанов.

Београђани ће ову изложбу моћу да виде од 3. до 14 јуна.

Н.С.

Миливој Вукојевић излаже у Житишту

Jelena Trifunović May 15, 2025

Миливој Вукојевић, сликар и стрип цртач из Нових Козараца, изложиће у уторак 20. маја својих двадесетак ликовних радова у житиштанској библиотеци.

Ова изложба представља увертиру у тамошњи традиционални 25. Књижевни маратон, који ће уследити након отварања изложбе. О Вукојевићевом стваралаштву говориће новокозарачки сликар Брацо Азарић.

Поред поменуте двојице ликовних уметника, позив за учешће од тамошње библиотеке ове године добили су и кикиндски уметници Борис Стапарац и Зорица Марков. Програм у Житишту почиње у 18 сати.

Животопис просветара и изузетно даровитог уметника: У оку равница у мислима брда

Aleksandra Djuran March 23, 2025

Без задршке радан и одговоран. Озбиљан, тих и ненаметљив. У казивању прибран, приметно уздржан. Задојен чојством, увек брижан за друге, мотивисан за опште добро.Човек од карактера. У два наврата наш кнез. Ловац који толико брине о природи. Уметник, добротвор. Зато га сви ми овде поштујемо и волимо…

Тако у најкраћем Радован Војводић беседи од свом комшији Душану Беловићу. Идеологизација или збиља? Стамени Радован, уз смешак, малопређашњу тврдњу допуњује констатацијом – да је мало људи са толико узвишених особина у животу срео. А шта то конкретно нагони Радована и остале мештане с којима смо причали да ласкавим епитетима дефинишу лик и дело и за локалну јавност мало познатог Душана?

Седамдесетогодишњи Беловић, с дипломом професора разредне наставе, већи део радног века провео је у просвети. Школског дневника латио се 1984. године и одмах постао омиљени уча. Деценију после, под налетом заводљивог транзиционог изазова, подупртог, и сам ће касније закључити, нереалним уверењем у бољитак, окушао се у приватлуку.

-Није ми, бићу искрен, била намера да се преко ноћи обогатим – присећа се Душан сопствене бизнис-одисеје деведесетих година, која се свела на малу пољопривреду засновану на ратарству и млекарству. – Амбициозно сам кренуо, уложио пуно новца у куповину ораница, набавку крава и изградњу пратећих објеката. Понукала ме младалачка маштарија да ћу једног дана, бавећи се аграром, свакодневно битисати, да се песнички изразим, у ритму годишњих доба. Нисам себе налазио у том послу, који у делању и понашању намеће свакојаке, па и оне ружне, мени непримерене, манире. А ја од поштења не могу да утекнем. Тек након таквог, не баш пријатног, али поучног, искушења схватио сам да је „живот у ритму годишњих доба“ био мој заводљиви умишљај. Уједно сам, када сам се пресабрао, спознао све угодности рада у просвети, којој сам се, с огромним олакшањем, вратио.

Те по њега судбоносне прве године новог миленијума Душан Беловић је постао директор рускоселске школе. Наредног лета обрео се у матичној ОШ „Жарко Зрењанин“, у којој је остао до пензионисања.

-Ту паузу, када нисам био у просвети, доживљавам и као нешто поучно, односно корисно – наглашава наш саговорник. – Сагледао сам, наиме, школу у другачијем, много позитивнијем, смислу него остале професије. Рад са децом био ми је окрепљујућа, стваралачка радост. Какав диван осећај када после наставе кући не идеш уморан и потиштен, већ крепак и весео. Па се сутрадан будиш оран, закорачујући у сусрет новим радним изазовима и поновном сусрету с малишанима, које учиш како да пишу, читају, рачунају, да упознају свет око себе, али и како да се понашају да би исправно стасавали да би израсли у образоване и честите особе…

Беловић је, пре неколико година, након, како његове колеге кажу, као суза чисте учитељске каријере, отишао у пензију. Не дангуби, попут многих умировљеника, већ се бави оним што, уз просвету, највише воли. Сада је, наиме, с вишком слободног времена, додатно заокупљен личном преокупацијом, која га без задршке не напушта још од основне школе, па се временом претворила у насушну потребу. Уметност је његова опсесија. С покрићем. Супруга Момирка, некада запослена у Ливничиној администрацији, а сада пензионерка, десна му је рука у свему. То му, наглашава, пуно значи.

Душан је скоро свакодневно у атару, често и на свом коњу, којег годинама седла у потрази за сликарским мотивом. ,У некадашњој кухињи од двадесетак квадрата, претвореној у атеље уочавамо неколико урађених слика у уљу. На зидовима урамљене графике, уметникови рани радови. На штафелају затегнуто платно ишчекује боје и потезе кичицом. Ту је и скулпторски алат. На радном столу „брдо“ глине, којом ће Душан „замесити“ калупе за будуће, као камен постојане, бетонске скулптуре. Шкрт је на речима наш домаћин када збори о сопственом уметничком опусу:

-Почео сам да цртам чим сам, као основац, уочио да оловка оставља траг. Корице свески и уџбеника сам шарао, сваки чист папир из тих разлога носио кући да бих на њему чуда исцртавао. Потреба за цртањем, а онда и сликањем и вајањем, појачала се у гимназији и с годинама снажно надирала. Све те радове, сматрајући их небитним, да бих се истакао, приложио сам у средњошколској акцији сакупљања старог папира. Сад ми је жао. После гимназије пао сам на испиту за упис на Ликовну академију у Београду, те одустао од академског звања, али не и од сликања и вајања – присећа се јунак наше приче почетака сопственог стваралачког ангажмана.

Душан Беловић је у суштини самоуки уметник. Посредно је, међутим, сусрећући се с познатим ликовњацима, упоредо марљиво листајући одговарајућу стручну литературу, до финеса докучио ликовњачке тајне. До сада је реализовао импозантан број слика, рађених углавном у уљу. Већину је поклонио пријатељима, рођацима и онима који у пригодним ситуацијама походе његов дом укотвљен, иначе, у идиличном амбијенту на ободу села.

Никада није учествовао на некој изложби. Нуђено му, али није хтео. Одбија и појављивање на ликовним колонијама, правдајући се да му тај, како га назива, брзопотезни начин стварања не одговара. За ваљано дело потребно је време, некад и пауза, да се поново сједине адреналин и идеја.

ДАРОВИ РОДНОМ СЕЛУ

Стиче се утисак да је Душан Беловић превише скроман, па и неамбициозан, када је његова афирмација у питању. Маркетинг му је – нула. О њему се, као уметнику, у јавности нешто више чуло тек када је прошлог лета у порти Српске православне цркве у Руском Селу, у оквиру обележавања 100 година од досељавања Солунаца у ово место, никла грандиозна скулптура Арсенија Трећег Чарнојевића – његових руку дело. Родном селу Беловић је подарио и бисту „Солунац“, посвећену српским борцима који су након Првог светског рата пристигли на север Баната.

С ДВА ЗАВИЧАЈА

Душан и брат му Јован синови су Стеве и Радојке Беловић. Стеву су, као дете, у Руско Село 1932. године довели родитељи, Јово, иначе, солунац, и мајка Цвијета. Душанов прадеда Ристо такође има биографију на понос потомцима, јер се прославио у Херцеговачком устанку. Беловићи, иначе, потичу из села Хргуд изнад Стоца, па Душан, не без разлога, каже да има два завичаја. Оба бескрајно воли, с тим да у креативном смислу, у односу на херцеговачка брда, предност даје равници, је је у њој рођен, а и свакодневно га као сликара ход непрегледним пространством надахњује и гони у нови уметнички изазов. Херцеговина му је у мислима, а равница у оку и срцу.

М. Иветић

др Милорад Степанов, сликар и професор: Равница обликује ритам који носим у себи

Jelena Trifunović March 17, 2024

Професор на високој школи за образовање васпитача др Милорад Степанов представљао је нашу земљу на престижној изложби Wоrld Art Expo у Сеулу. Делa којимa се представио су „Плави канал”, „Вртлог” и „Панонска бара”. „Плави канал” је рађен у комбинованој техници, и то дело је је једно од оних – како се наводи у образложењу селектора, Удружења ликовних уметника Србије – које на најбољи начин представља овдашњу културу и одговара пропозицијама изложбе, а то су поспешивање тржишта за савремене форме уметничких дела на интернационалном нивоу. Степанов је протеклих година излагао у престижним галеријама у нашој земљи, у Нишу, Новом Саду, Београду, Шапцу, и – како сам наводи – у питању је активна, али и пробрана изложбена делатност.

Једну такву изложбу ће ускоро моћи да виде и Кикинђани. У оквиру обележавања седам деценија овдашње Високе васпитачке школе, као и дводеценијског стажа професора Степанова у овој установи, кикиндски Народни музеј ће на лето представити нека од његових дела. Иначе, своје слободно време професор Степанов проводи у природи, у атару и на оближњим водотоковима, где се не бави само риболовом, који му је омиљени хоби, већ и осликава банатске призоре.

Шетње и вожње бициклом по атару, као и каналски риболов су Вам чести мотиви. Рекло би се да сте Вашим сликама равнице свесно удахнули валере и текстуру. Може ли се подвући јасна граница шта је од тих елемената архетипски моменат, а шта формални и избор условљен Вашим ликовним образовањем?

– Готово свакодневно сам, како то и објављујем на друштвеним мрежама, тамо-амо по кикиндском атару, у вожњи до изгледних места за риболов. У последње две-три године моји изласци су више природњачко – сликарски, напослетку и риболовачки. Дакле, пуно шетње. Најчешће рибу тражим, пецам (али и враћам назад у воду). Уједно је то и начин који ме је напослетку и определио за мушичарски риболов, не толико типичан за равничарске воде. Када су у питању препознатљиви ликовни елементи у мојим радовима, чини ми се да некако сликарски” и цртам, линије групишем или разређујем, интензивирам мање или више такву групу у површину, отуда ваљда и поменута текстура. Наравно, за ово последње (текстуру) битан је и избор подлоге, која је потребно да буде „провоцирајућа”. Некада је то случајно пронађени отпадни картон или платно, а често наменски фабрички структуиране производене подлоге за потребе уметничког изражавања. Архетипски је мотив. То је у већини случајева равница у којој сам рођен, одрастао, и у којој професионално и надаље живим и стварам. Наравно да формално образовање има значајну улогу, али ипак оно није увек пресудно. Моје „визуелно мишљење” (Рудолф Арнхајм) везано је за поменути „архетипни” простор равнице као и њене феноменолошке појавности. Равница је индуковала облике и ритмове које носим у себи као и у својој, надам се препознатљивој, ликовној артикулацији.

Имате две магистратуре. Магистрирали сте, а потом 2013. и докторирали на сликарству, а пре тога 1994. магистрирали на реустаурацији штафелајног сликарства. Једно време сте се бавили и рестаурацијом, али ипак сте највише окренути сликарству. Да ли је природно за уметника да жели да се самостално изрази, а не да иде трагом претходника, као што је то било док сте се бавили рестаурацијом?

– Магистрирао сам на Факултету ликовних уметности у Београду, 1991. године у класи проф. Војислава Тодорића. Такође на сликарском одсеку на основним, у то време петогодишњим студијама, од јуна до октобра сваке године у време школског распуста обавезно сам одлазио „на терен” у својству сарадника Републичког завода за заштиту споменика културе из Београда и био део екипе познатог сликара и рестауратора Радомана Гашића, која је тада радила у континуитету на заштити и конзервацији неких од наших најзначајнијих средњовековних споменика попут цркве у Ариљу, Дечанима, манастиру Благовештења Рудничког, а 1994. године сам магистрирао са темом: „Чишћење премаза и наноса са слика на дрвету из нашег културног наслеђа”, код родоначелника наше савремене конзервације и рестаурације проф. Милорада Медића а на Факултету примењене уметности у Београду и Народном музеју у Београду где сам кратко и радио. Сликарски рад никад нисам запуштао, дакле ни у време интензивнијег рестаураторског рада. Овде мислим нарочито на свакодневно цртање и бележење, својеврсних погледа „изнутра”, које сам практиковао чак и на седницама Стручно-научног већа у Високој школи у којој радим последњих двадесетак година. Мишљења сам да и најсамосвојнији уметници носе неки траг прошлости, претходника, јер сматрам да ништа не почиње само од нас (моја слободна парафраза Карла Густава Јунга и поставке „колективно несвесног”!).

Црнобарска слатина и ендемска биљка тврдолисница су честе на Вашим сликама. Колико себе сматрате завичајним, а колико сликаром општих мотива?

-У питању је Limmonium Gmelini, једна је од типичних слатинских али и медитернаских врста која је део мог „кофера сећања” а данас и подсећања, колико о специфичности одрастања на црнобарском салашу, поред поменуте слатине код бабе и деде по мајчиној страни, током летњих и зимских ферија, толико и о мом истраживачком делу докторског уметничког пројекта, финализованог успешном одбраном, 2013. на Факултету ликовних уметности у Београду, код ментора проф. Јована Сивачког. Назив уметничког пројекта (изложбе) и пратеће писане тезе је „Слатина као проблемско сагледавање места улоге и значаја боје и хроматских односа у сликању пејсажа равнице”.

Осликавали сте и рибље конзерве, поново их насељавали рибама, какву симболику носе ти радови?

– Одувек сам волео микросветове како у сопственим детињим играма, тако и у уметничком стварању које је, бар по мом мишљењу, неопходно да поседује елементе „игре” (сетите се Џозефа Корнела или средњовековних минијатуриста). Понекад, када пређе у рутину, то сад видим, мали формат и спутава „сликарски замах” и потпунији стваралачки израз. Зато се данас често „ширим” према тренутним продукцијским могућностима на веће формате, наравно тек када имам шта да (по)кажем, у смислу „гласности”. Последњи циклус слика настао је управо на лицу или наличју, одбачених и расходованих старих платна и паноа, пронађених у остави ВШССОВ-а. Конзерве су уједно као и стара одбачена и руинирана платна, један вид сопственог приступа „рециклажи”, отприлике: за мање смећа, а више инвенције, нове употребе, надградње, најпре оне ауторске, креативне и уметничке.

Кад од тих одбачених паноа правите нова уметничка дела, да ли су то одјеци рестаураторства у вашој поетици?

-Не, то је чак можда и један „отпор” рестаураторству, отприлике као некакво „анти-рестаураторство” у подсвести, дакле чин стварања који „ослобађа” учено и научено, а опет га као и својеврсну реинтерпретацију и памти. Тако је ваљда, одувек са односом савремено – традиционално – модерно.

Бавите се педагошким радом већ две деценије на нашој Високој васпитачкој школи. Колико су данашњи студенти заинтересовани за ликовну уметност с обзиром на то да живимо у ери мултимедија и савремених технологија?

– По службеној дужности, етици и наставним садржајима моја улога је да их чујем, подстичем, оснажујем на слободно и критичко мишљење и подржим колико знам и умем. Моја процена је да су мало заинтересовани, али увек у свакој генерацији има изузетака. Негде смо погрешили у методици свеукупног васпитања и образовања када је у питању (нарочито савремена) уметност.

О Вашем стваралаштву сниманe су документарне емисије. Може ли се доживети ликовна уметност у потпуности путем екрана или је непосредни контакт пресудан у добијању комплетне слике о неком делу и уметнику?

– За неколико телевизијских редитеља и новинара је из неког разлога мој рад био изазован: Горана Ковачића из Београда, Срђана Арсенијевића из Новог Сада, Слободана Новаковића из Београда, Сретена Киурског из Кикинде… Екран (телевизијски, компјутера, телефона) је по мом мишљењу, само могући увод у ликовно дело и претпостављену даљу комуникацију и рецепцију, која није увек обавезна. Непосредан контакт, бар за мене, је неопходан и првенствен, веома личан чин и тек у таквим ситуацијама доживљај је потпун.

Има ли по Вама Кикинда квалитетне изложбене просторе и шта би по том питању евентуално могло да се унапреди?

-По мом мишљењу, изложбених простора никад доста. Има их али нису довољно посећени. Остаје питање за упослене у галеријама, али и потенцијалну публику: зашто?

Немања Савић