polazak u školu

Видео-игрице насупрот стварности: Опасности виртуелног света

Igor Crnogorac September 25, 2024

Почетком школске године и повратком обавезама, али и дружењу и стварању нови контаката, социјализацији у реалности, у супротности са свеприсутном виртуелном стварношћу у којој деца и млади, чини се, проводе све више времена, актуелизују се и питања која забрињавају родитеље.

Да ли могуће да, због посвећености компјутерским игрицама, посебно онима са насиљем, и поистовећивања са ликовима из њих, дете помеша виртуелни и реални свет у тој мери да чак изгуби границу између тога шта је то што озлеђује, шта је дозвољено, а шта забрањено? Да се конфузија пренесе у стварност и да таква деца показују агресивност према вршњацима, посебно ако су игрице пуне насиља, и да ли то може да створи проблеме у развоју и какве?

О томе смо разговарали са Татјаном Тановић, психологом, психотерапеутом и оснивачем Центра за подршку породици, лични развој и хумано друштво „Повежи се“ у Кикинди.

Да ли и како играње агресивних видео-игрица (пуцачке мисије, пљачке…) утиче на дете предшколског и нижег основношколског узраста, на њихово расположење и комуникацију?

Видео-игре нису само вид забаве, постају све доминантнији медиј. Међу различитим врстама видео-игрица као што су едукативне, спортске, авантуристичке, стратешке, постоје и акцијске игре чији су садржаји испуњени насиљем.Када се разматра утицај видео игара са агресивним и насилним садржајем на децу предшколског и нижег основношколског узраста, већина истраживања наглашава да играње насилних видео-игара представља фактор ризика који, симултаним деловањем са одређеним другим факторима окружења и личности детета, доприносе испољавању агресивног понашања.

Који су остали фактори ризика и колики је и какав утицај породице?

Узраст се наводи као једна од најзначајнијих индивидуалних карактеристика од које зависе ефекти играња агресивних видео игрица. Због социјалне и емоционалне незрелости и недовршеног когнитивног развоја, млађе особе су осетљивије и подложније негативним утицајима. Такође, особе са израженијом цртом агресивности понашаће се агресивније након излагања медијским приказима насиља у односу на особе са мање израженом цртом агресивности . Као додатни фактори ризика наводе се: претходно агресивно и насилно понашање, слабије вештине решавања проблема, висок неуротицизам, низак ниво савесности и неадекватан или одсутан родитељски надзор. Породично окружење има несумњив утицај на испољавање агресивног понашања деце и адолесцената. С једне стране, породица може директно утицати на испољавање агресивног понашања детета, док се, с друге стране, тај утицај остварује у симултаном деловању више различитих фактора, укључујући и играње видео-игрица са насилним садржајем. У складу с тим, анализа утицаја породичних конфликата и изложености насиљу у видео-игрицама показују да деца и адолесценти који живе у конфликтној породици, уз континуирану изложеност медијским приказима насиља, испољавају значајно агресивније понашање. Истраживачи су такође, открили да одређене ситуације повећавају изложеност насилним видео играма – као што је лоцирање конзола за игре и рачунара у дечијим спаваћим собама и омогућавање старијој браћи и сестрама да деле игре са млађима.

Да ли то може да утиче на њихову слику о свету и животу?

Утицај играња насилних видео-игрица очигледан је на десензитизацију (умањено реаговање) на насилна дешавања. Десензитизација се огледа у смањеном кардиоваскуларном, електродермалном, неуралном и емпатичком одговору на насилне сцене. Дете и млада особа насилно дешавање не препознаје као хитан случај и не осећа одговорност и потребу да реагује у спречавању наставка насиља. Он постаје посматрач. Мала деца ће чешће, због неразвијених когнитивних капацитета, мешати измишљено насиље са насиљем у стварном свету, а без оквира за доношење моралних одлука, могу да опонашају радње које виде у насилним видео-играма. Учестало играње насилних видео-игрица може утицати на промену уверења да насилно понашање није погрешно, те се постепено развијају ставови који одобравају и подстичу агресивно понашање код детета. Свакодневно излагање насилним садржајима доводи до повећања прага осетљивости и веће толеранције на насиље.

Како родитељи да, са почетком школских обавеза, ускладе дететову “зависност” од игрица, или бар да их преоријентишу на оне са друкчијим, неагресивним и едукативним садржајима?

Све се више постигнућа која настају захваљујући властитом раду замењују понудом готових производа, све је лако доступно и олакшано. Тако је и са дечијом игром. Ево примера. И у реалном и виртуелном свету деца се кроз игру суочавају са препрекама које треба решавати. Ако се деца у реалној игри међусобно не слажу, онда се и посвађају, па се мире. Улажу напор да отклоне неку препреку, не постоји клик на дугме који ће то урадити уместо детета. Тако се уче важним животним вештинама. У виртуелном простору то је другачије. Ако га неко нервира, једноставно га искључи. Ако треба брже да се креће, подесиће кликом брзину. Мислим да је јако важно да родитељи буду свесни ове разлике и да континуирано омогуће својој деци искуства реалне игре у којој су укључена сва чула. То не значи да су виртуелне игре тотално некорисне и штетне. Њихова употреба треба да буде минимализована, јер се стварају ради комерцијалне добити. У ту сврху креатори користе једноставан рецепт; забава мора бити у великој дози и лако пробављива, што је основа за стварање зависности. Још нешто сматрам врло важним да нагласим и да позовем родитеље на промишљање: ниједан уређај, ниједна играчка на батерије која говори и сличне техничке иновације које се рекламирају под паролом “побољшања дететовог развоја” не могу да замене топао, посвећен родитељски однос. Родитељ мора бити укључен и свеприсутан у дететовом одрастању – никакав готов производ (телефон, таблет, меда који прича…) не сме да послужи родитељу да му олакша и поједностави бављење својим дететом тако што ће своје родитељске улоге преусмерити на поменута средства.

Који би били савети родитељима за исправно поступање, у дететову корист?

Што се тиче конкретних поступака којих би родитељи требало да се придржавају навела бих следеће:

– играње видео-игара са својом децом како би поделили искуство и разговарали о садржају игре

– постављање јасних правила о садржају игре и времену играња, како у кући тако и ван ње

– праћење онлајн интеракција и упозоравање детета о потенцијалним опасностима од интернет контаката док играју игрице на мрежи

– омогућавање играња видео-игара само на јавним местима у кући, не и у дечијој спаваћој соби

– имајте на уму да сте узор својој деци, укључујући и то које видео-игрице играте и колико дуго их играте

– примена ограничења укупног времена укљученог екрана

– обезбеђивање да се видео игрице играју само након што су домаћи и кућни послови завршени

– подстицање учешћа детета у другим, посебно физичким активностима.

У ком моменту родитељи треба да реагују, шта је црвена лампица која указује да је детету потребна помоћ психолога?

Неки од сигнала због којих би родитељи и дете требало да се обрате стручњаку су: занемаривање скоро свих аспеката живота осим играња игрица, изолација од других како би се што више времена проводило играјући, осећања немира или раздражљивости када се не може играти, заокупљеност мислима везаним за игрице, лагање о времену проведеном у игри, поремећен сан, повећана агресивност. Ови симптоми су, такође, важећи и за одрасле. Увек предлажем да се родитељи едукују, информишу о правилном дечијем развоју и да примењују стимулације које одговарају узрасту и карактеристикама детета, и да избегавају штетне утицаје на развој како се црвена лампица не би упалила. Стручне особе – психолози, педијатри, психијатри, могу бити веома корисни као саветници и едукатори, радећи заједно са родитељима на правилном развоју детета и превенцији различитих потешкоћа.

С. В. О.

Да полазак у школу прође са што мање стреса, психолог саветује: слушајте дете и храбрите га

Igor Crnogorac September 24, 2023

Много малих људи и овог септембра први пут је упртило тешке торбе на леђа и са зебњом кренуло ка школи. Ово важно поглавље у њиховом животу доноси промене у читавој породици. Или би тако требало да буде.

Како помоћи свом прваку и себи да се у нову животну фазу закорачи са што мање стреса, питање је о које се родитељи и читаве породице одувек саплићу. О томе смо разговарали са психологом и психотерапеутом Татјанoм Тановић, која је основала и руководи Центром за подршку породици, лични развој и хумано друштво „Повежи се“ у Кикинди.

Полазак детета у школу је врло важна етапа у развоју породице, то нису само задаци који стоје пред дететом, већ пред целом породицом, јер долази до велике промене, каже Татјана Тановић за „Кикиндски портал“.

– У оквиру породице мењају се и улоге и задаци и обавезе одређених чланова: ко је тај ко ће да учи са дететом, ко ће да проверава домаће задатке, да одводи и доводи дете из школе, дукчије се планирају оброци и тако даље. Ово је битна фаза јер, ако породица не одговори адекватно на све ове задатке који стоје пред њом, то може да доведе до проблематичних ситуација, породица упада у ћорсокак – објашњава Тановићева.

Колико добро и брзо ће се првак прилагодити новим обавезама, врло је индивидуално и у великој мери зависи од тога да ли је раније имао обавезе, које су то обавезе биле, колико је самостално било у свакодневним ритуалима – облачењу, спремању својих ствари, да ли има одговорност за своје ствари, напомиње наша саговорница. Што је већа самосталност детета, његова емоционална и социјална зрелост, то ће се оно брже адаптирати на услове које му школа задаје.

– Врло је важно да праћење прилагођавања детета буде подједнако задатак и школе – учитеља/учитељице и родитеља. Они морају бити у међусобној интеракцији, сарадњи, посебно уколико примете било шта што је неуобичајено. То је, можда, више улога учитеља, јер је у школи с дететом, али и улога родитеља; да примете да ли дете одлази нерасположено у школу, да ли је заинтересовано за задатке, да ли их, можда, тешко савладава… Уколико се тако нешто догађа, морају се, прво, срести родитељ и учитељ да утврде шта је у питању. То могу бити и проблеми у прихватању и разумевању школских правила, у социјалним интеракцијама. Уколико, у било ком подручју, дете „искаче“, родитељ и учитељ су прва станица – мора доћи до сарадње. У случају да потешкоће наставе да се манифестују, можда је потребно укључити и психолога, да се види где је и шта је проблем. У сваком случају, детету може да помогне охрабрујући став и учитеља и родитеља и што мање критике, што не значи да се зажмури пред дететовим неадекватним понашањем, или неиспуњавањем задатака. Свака критика мора бити адекватно саопштена, тако да сачува дететово самопоштовање и достојанство, јер једино са охрабрујућим ставом, када су сачувани дететово самопоштовање и достојанство, оно ће моћи да напредује, да се мења и да се прилагођава новим ситуацијама – каже Татјана Тановић.

У новом окружењу, са новим вршњацима, нажалост, неретко се дешава да нека деца буду окрутна. Изругивање, исмевање, одбацивање, појаве су које посебно тешко могу да падну најмлађима.

– Пре свега, родитељи морају бити отворени за дететове промене понашања, расположења, ритуала и навика које има – тврди Тановићева. – То су први сигнали да се с дететом нешто дешава, да нешто није у реду, да се са нечим не сналази. У таквим ситуацијама треба полако кренути у разговор. Треба му рећи: видим да те нешто мучи. Потребно је отворити тему и допустити детету да оно прича, суздржати се од тога да одмах доносимо закључак, пресуду и решење, што обично родитељи раде, наравно из најбоље могуће намере, да детету пренесу сва могућа знања. Међутим, врло је важно слушати га, чути шта га мучи, са ким има проблема, јер ако ми одмах почнемо да дајемо готова решења, савете, пресуде и критике, дете се затвара, и онда нећемо чути оно што је потребно да чујемо. Дакле, први корак је саслушати дете, дозволити му да се отвори. Следећи корак је обратити се учитељу, остварити сарадњу, никако сам као родитељ истеривати правду. У сваком случају, дете треба емотивно оснажити. Свако дете је прича за себе, али генерално, то конкретно значи објаснити му да је то што други раде – до њих, да је оно и добро и паметно и лепо, треба му дати „ветар у леђа“.

Татјана Тановић истиче да, у сваком случају и у свакој ситуацији, не треба заборавити да је први корак градити самопоуздање детета и јачати га. Оно мора да зна да је родитељ ту за њега и да је могуће решити ситуације и проблеме који у школи могу да ескалирају уколико се не реагује на време.

Како су сви упливи у току развоја детета веома важни, а школа чини велики део тог процеса, важно је олакшати ђаку прве па и све остале кораке. Такође и родитељима и свима који брину да мале главе буду што мање оптерећене и да што више уживају у стицању знања, дружењу и свим осталим активностима које га изграђују као човека.

Градоначелник Лукач пожелео ђацима успешну школску годину

Jelena Trifunović September 1, 2023

Ове године, око 450 ђака првака на територији Града Кикинде први пут село је у школске клупе. Свима њима, Град Кикинда обезбедио је бесплатне уџбенике и део школског прибора и тим потезом олакшао родитељима. Подсетимо, ова мера помоћи породицама уведена је први пут прошле године, када је такође око 450 првака добило бесплатне књиге за школу.

Средњошколци који живе у сеоским месним заједницама, имају обезбеђен бесплатан превоз до школа у Кикинди, као и ранијих година.

За обе мере подршке деци и њиховим породицама, средства су опредељена градским буџетом.

Већ по традицији, градоначелник Никола Лукач и овог 1. септембра обилази школе како би ђацима и просветним радницима пожелео успешну нову школску годину. Градоначелник је, са сарадницима, oд јутрос у обиласку основних школа „Фејеш Клара”, „Јован Поповић”, „Ђура Јакшић”, „Иво Лола Рибар” у Новим Козарцима и „1. октобар” у Башаиду.

Са градоначелником Николом Лукачем су покрајинска посланица Станислава Хрњак, чланице Градског већа Валентина Мицковски и Мелита Гомбар, као и начелник Полицијске управе у Кикинди Павле Рајков.

Министарка просвете Славица Ђукић Дејановић изјавила је раније да школе спремно дочекују ученике, да ће ђаке и школе обезбеђивати полицајци и да ће се током школовања посебна пажња посвећивати неговању људских вредности.