nikola joksimović

Nikola (3)

Ово је једна од прича о животном опредељењу које почињу од случајности, ненамеравано. Али само почиње тако. У наставку саге о настајању глумца Николе, случајност је затим оспорена озбиљним и преданим радом и изграђивањем глумца, онаквог какав жели да буде: да може да одигра баш све, и у комедији и у драми, да сваком лику да свој печат. И да су му све улоге и представе подједнако драге. Јер, баш воли да глуми Никола Јоксимовић, глумац кикиндског Народног позоришта.

– У Позориште сам први пут дошао када сам био први разред средње школе. Другарица ме је убедила да одемо у школу глуме Александра Богдановића. До тада ме позориште није занимало, више сам волео да проводим време са друштвом напољу и да играм фудбал – каже Никола.

Ниси се вратио фудбалу, него си започео припреме за пријемни, решен да упишеш глуму.

– Да, и завршио сам Академију уметности у Београду, у класи професора Предрага Ејдуса 2008. године. Исте године запослио сам се у Народном позоришту у којем сам, као аматер, играо од 1999. године.

Како се сећаш свог дебија са првим ансамблом Позоришта?

– Прва представа са одраслима, с нашим великим глумцима, била је „Посета старе даме“. Играо сам црквењака и био сам јако поносан и срећан што делим сцену са таквим људима у кикиндском позоришту. Имао сам трему, имам је и данас, али то је позитивна трема, заправо је осећај одговорности.

Улога у “Сави Савановићу” приказала те је и као глумца који се лако и лепо трансформише. Да ли те зато редитељи теже стављају “у фиоку”?

– Сматрам да глума јесте трансформација и стално трагање за тим другим људима у нама које приказујемо на сцени и које редитељи од нас траже. Не могу да ме „ставе у фиоку“, нити желим да правим такве, једнообразне улоге. Увек настојим да нађем нешто ново, Није то сваки пут и могуће, зависи од разних ствари, али ја се трудим да увек буде друкчије, да дам печат свакој улози.

И у последњој премијери, “Џепови пуни камења”, играш више улога, највише до сада у једној представи. Колико је то тешко? И који од својих ликова највише волиш?

– Да, у тој представи играм седам улога. Није ми тешко, ништа није тешко ако човек воли то што ради, а ја заиста волим свој посао и уживам. И немам омиљену улогу, не могу ни од ових седам у једној представи да изаберем једну, свака ми је драга на свој начин. Уз то, никад нисам правио разлику између великих и малих улога.

Играо си и играш у различитим жанровима. А како ти себе видиш, као драмског глумца или као комичара?

– Сматрам да глумац, да би био комплетан, мора подједнако да буде добар у сваком жанру, а ја тежим томе да будем комплетан глумац, и волим да играм и у драмама и у комедијама. Некада су комедије много захтевније јер је публику много теже насмејати него расплакати.

У једном периоду био си и директор Позоришта.

Увек сам само хтео да се бавим глумом, определио сам се за то. Само томе и желим да будем посвећен.

Има та нека ствар између глумаца и публике, нека врста малог неспоразума, чини ми се. Публика се снебива у реакцијама, а глумци их, истовремено, жељно ишчекују. Тебе публика воли, а какву ти публику волиш?

– Ми постојимо због публике и осетимо њену енергију. Наша публика је пажљива, воли да прати представу и неће да реагује да не би ометали ни нас ни себе, такав је мој утисак. Чињеница је да је нашој публици тешко измамити смех и аплауз „на отвореној сцени“, али, ако је добра представа, на крају ће глумце увек наградити великим аплаузом.

Захваљујући дугогодишњем стажу и бројним улогама, у стању си да позоришне прилике ставиш у перспективу.

– Сматрам да имамо мало представа, требало би да их буде много више. Раније смо, годишње, имали по пет, шест премијера – четири вечерње и бар једну дечију. Ми имамо проблема са окупљањем ансамбла. Не знам шта се дешава са младим људима, као да немају воље и ентузијазма. Ја знам да ми, какве год прилике биле, нико и никада неће одузети радост игре.

Преданост, одговорност према свом послу и својој матичној кући, таленат и рад, није препознала само публика. Јоксимовић је у децембру добио Награду града за посебан допринос у области културе. Ово признање, како је изјавио, посветио је својим родитељима.

403641487_694259189480387_3066786793191691600_n

Поводом Дан града додељена су градска признања најзаслужнијим  појединцима и колективима. На свечаности у Градској кући присуствовао су представници јавног, политичког, привредног, друштвеног, културног спортског живота града. Награде град и похвалнице уручио је градоначелник Никола Лукач који је, обраћајући се присутнима, истакао да на крају сваке године сумирају резултати и праве планови за наредне године.

-Година на измаку била је пуна изазова, али захваљујући јединству, заједништву и вери коју су суграђана имали у нас, помогло нам је да се изборимо са свим недаћама. Реализовали смо значајне пројекте уз подршку републичке и покрајинске владе, што ће наставити у годинама пред нама. Свим добитницима градских признања честитам, али још десетине Кикинђана и организација заслужује ове награде, јер се труде да наш на најбољи начин представе наш град. Жеља ми је да нам 2024. донесе добро здравље, породичну срећу, личне успехе и мноштво нових пројеката који ће нам помоћи да живимо у лепшој и бољој Кикинди. Наредна година биће још изазовнија, али и квалитетнија, боља и успешнија – навео је градоначелник Лукач.

У име награђених захвалила је др Сања Брусин Белош, начелница Одељења хигијене и хумане екологије Завода за јавно здравље. Она и др Вукосав Тркуља, начелник Одељења радиологије Опште болнице, награду „др Ранко Петровић“  су добили за допринос развоју здравства и континуирану бригу о здрављу грађана.

-За мене је ово признање дошло потпуно неочекивано. Више од 30 година радим у здравству и трудим се да допринесем добробити свих нас. Драго ми је што је то препознато и награђено. Уједно то је и обавеза да будем још боља у свом послу – напоменула је др Сања Брусин Белош.

Признање у области привреде и предузетништва „Михаел Бон“ добили су Зора Лагунџин, власница расадника „Доријат“ из Иђоша  и Владимир Радовановић, власник „Зеленог драгстора“ за посебан допринос развоју приватног предузетништва. Награде „др Павле Кенђелац“  припала су професору географије Мирославу Гујићу  за допринос развоју образовања  и Андреју Поповићу, ученику Гимназије „Душан Васиљев“ за постигнуте резултате у области природних наука.

-Већ две деценије радим као професор и трудим се да најбоље што могу пренесем  деци знање. Драго ми је што је препознат мој рад, али и што је квиз „Моја Кикинда“, који сам осмислио и који наредне године слави десетогодишњицу, сваке године све бољи. Признање је подстрек да будем још бољи у ономе што радим. Образовање младих је одговоран посао и треба му бити максимално посвећен – казао је Грујић.

У области културе награду „Јован Ћирилов“ за допринос развоју културе добили су глумци Народног позоришта Владимир Максимовић и Никола Јоксимовић.

 

 

-Од своје 15 године сам у кикиндском Народном позоришту, више од пола свог живота, и признање је потврда  да сам добро изабрао што никада нисам отишао из родног града. Најдраже је када сам пред публиком, а признање посвећујем мајци и покојном оцу – истакао је Јоксимовић.

И директор Културног центра  Марко Марковљев добио је исто признање .

-Запослен сам у култури петнаестак година и част  ми је што сам добио ово признање. Награда ће бити подстицај за нове културне програме, фестивале и пројекте. Циљ ми је да сви који посете наше културне догађаје оду са њих срећнији него што су дошли и убеђен сам да уживају у њима – казао је Марковљев.

Награде у области спорта „Ника Мирков“ припале су постхумно др Радивоју Брдарићу оснивачу антидопинг контроле у Србији и некадашњој СФРЈ,  пиониру научног – биохемијског приступа у тренажном процесу код врхунских спортиста и џудо клубу „Партизан“ за постигнуте  резултате. У области хуманости и добротворног рада додељује се награда „Меланија Николић Гаичић“ и њу је добио Горан Гаврић за исказану хуманост и доброчинство.

Похваљени су: индустријска ватрогасна јединица НИС-а у Кикинди, Олга Голушин из Актива жена „Угљеша Терзин“ и Верица Карачоњи за исказану хуманост, вајар Милан Рамаји, сликар из Банатског Великог Села Марко Цветићанин  и писац Веселин Мандарин за допринос култури, Немачко удружење Кикинда за допринос развоју мултикултуралности и 20 година постојања и победнице програма „Ритам Европе“ Ена Гогић, Ена Шошић, Милана Рајков и Ива Племић за промоцију града Кикинде.

 

Dzepovi (3)

У Народном позоришту синоћ је, на великој сцени, одржана генерална проба дуодраме ирске списатељице Мери Џонс, у режији Растислава Ћопића.

Комад „Џепови пуни камења“ јесте црнохуморна комедија, она је и социјална драма јер је прича о двојици филмских и животних статиста у сиромашном месту у Ирској у коју долази холивудска индустрија снова. Представа јесте и глумачки изазовна (писала га је глумица), јер само двојици протагониста омогућава да, поред својих главних ликова, играју и: друге статисте, директора филма, филмску диву, редитеља, асистента…

Оно због чега овај текст не може да се квалификује за драмски предложак за позоришну представу јесу његови недостаци. У силној жељи да се обухвати што више неопходних ликова како бисмо имали привид драмске радње, фокус је остао на глумачким, иначе одличним, трансформацијама. Озбиљан недостатак јесте то што нисмо добили довољно о њима самима, њихов бекграунд, што би омогућило да се повежемо са свим приказаним нам тужним људима у малом месту без перспективе, али би и веома помогло глумцима да нам донесу дубље емоције ликова, а вероватно им дало и више простора за разигравање истих.

Сценографија представе сведена је на елементе са филмског сета и, могуће, симболично, на празнину и безнађе у месту радње. Иначе, у теорији, много је елемената који би човека са великим сновима у окружењу које му не дозвољава да их оствари, могло да смести на много тужних тачака на планети и, последично, изазове поистовећење са ирским губитницима. У пракси, на сцени, остаје утисак глумачке етиде која, осим заиста изузетног умећа Николе Јоксимовића и Владимира Максимовића, није оставила утисак пуне позоришне представе.

Актери овог позоришног чина заслужују прилику да се најновији пројекат градског позоришта разигра, „легне“ и почне боље да кореспондира са публиком. Иначе, далеки предели Ирске, остаће на истој просторној, мисаоној и емотивној дистанци, и неће досегнути даље од онога што текст, у крајњој линији, једино нуди.

Кикиндско позориште од вечерас ће, званично, на репертоару имати још један наслов, али и потврду да има веома талентован и посвећен ансамбл. Крајњи суд ће, као и увек, дати публика, у играњима која следе. Због професионализма, ентузијазма и љубави према позоришту, „Џеповима“ треба пожелети срећу.

error: Content is protected !!