nagrada dr ranko petrović

Dr-Trkulja-(4)

Доктору Вукосаву Тркуљи, специјалисти радиологије, начелнику Одељења за радиолошку и ултразвучну дијагностику у Општој болници у Кикинди, данас је уручено признање „Др Ранко Петровић“ за допринос развоју здравства и континуирану бригу о здрављу грађана Кикинде. На пријему у Градској кући признање му је уручио градоначелник Никола Лукач. Пријем је приређен за шесточлану породицу Тркуља коју чине и супруга Александра, ћерке Јефимија (12), Василиса (11) и Зоја (3), и за најновијег члана, једномесечног сина Вукана.

– Велика ми је част и задовољство што могу да угостим породицу Тркуља, ово је права слика и путоказ млађим генерацијама. Доктор Тркуља је добио највеће признање Града из области здравства и, због немогућности да присуствује свечаној додели, угостили смо његову породицу данас и да бисмо им се захвалили што су  остали у Кикинди и што брину о својим суграђанима. и захваљујемо на свему што су учинили и чине за град. Ово је мали знак захвалности и увек ћемо бити ту за њих. Ово је путоказ и за остале и увек ћемо давати подршку оваквим породицама – рекао је градоначелник.

Доктор Тркуља рођен је Лесковцу, а у Кикинду је стигао пре 16 година. Каже да је ово град који су одабрали за живот и подизање деце.

– Градоначелник и Град су препознали моју и нашу бригу за грађане Кикинде, за здравство, и то ми изузетно много значи – каже др Тркуља. – Овај град ми је  пружио готово све – и личну и професионалну срећу. Кикинда нам савршено одговара, има услове за професионални напредак, а за породице са малом децом је просто савршена. Овде ми је и лакше и лепше него у Лесковцу у којем сам одрастао. У бризи о породици супруга преузима највећи терет. Моја мајка каже да човек не може да напредује у свом послу ако нема здраву породицу. Испуњени смо и лично и професионално и остајемо овде – истакао је др Тркуља.

Супруга Александра је виша медицинска сестра, запослена у Болници, на Очном одељењу. Такође је у Кикинду стигла из Лесковца.

– Прво је дошао супруг, а затим и ја, на стажирање, и остала сам због љубави. Овде је мирна средина, купили смо кућу и решили да овде живимо јер је Кикинда идеално место за одрастање. Старије девојчице помажу, као и супруг на којег смо веома поносни. Моја порука је: „Само храбро!“ – истиче Александра Тркуља.

Поред плакете, породици Тркуља градоначелник је уручио и поклоне и захвалио им што својим примером подстичу младе да остану и врате се у Град који ће их увек подржавати.

С. В. О.

IMG_4857

Када је након завршене основне школе и гимназије у родном Босанском Грахову уписивао студије у Београду, дилеме није било. Одликаш наклоњен природним наукама, школовање је наставио на Медицинском факултету где је, први сусрет са хирургијом одредио његов даљи професионални пут.

– Још као студент, хтео сам да будем хирург. Када су нас први пут увели у операциону салу, било је то на Првој хируршкој клиници у Београду, то ме је фасцинирало. Истог момента, вирус хирургије ушао је у мене-  прича за Кикиндски портал др Гојко Љубоја, познати кикиндски хирург.

После завршеног Медицинског факултета, уследило је служење војног рока. И поново један судбоносан сусрет који га доводи баш у Кикинду.

-Никад нисам ни помислио да дођем у Кикинду, премда имам рођаке овде. Али, када сам био у војсци, са мном у Сремској Митровици је био један стоматолог. Три месеца је био на откоманди у Кикинди, па се вратио. Толико фантастичних ствари ми је испричао о Кикинди. Била је то 1983. година, изграђена је нова болница, трг, „Нарвик“… Био је одушевљен Кикиндом. Мени је било најважније да будем релативно близу Београда, али да не чекам у Београду посао, већ да што пре почнем да радим, то сам желео. Тако сам и рекао оцу. И заиста, указала се прилика овде. Прво сам радио у служби Хитне помоћи, а после, од 1988. године у болници- евоцира сећања др Љубоја.

Када је дошао у кикиндску болницу, млад и амбициозан лекар, велики заљубљеник у свој позив, желео је да иде у корак са временом, да се усавршава и примењује савремене методе и достигнућа. Све операције које се данас раде на хирургији, на известан начин у ову установу донео је управо др Љубоја.

– Имао сам сјајне учитеље кад сам дошао у кикиндску болницу, према којима гајим велико поштовање. Ипак, била је то хирургија на измаку. Кад сам видео да тапкам у месту, да не напредујем, кренуо сам по нашим највећим установама као што је Прва хируршка клиника, са најеминентнијим хирурзима. Онда сам почео да напредујем, да уводим операције које се нису до тада радиле. Било је много доктора од којих сам учио. Др Зоран Кривокапић, водећи колоректални хирург је долазио овде и радио, много сам научио од њега. Низ имена је било. Ко год је долазио, улазио сам у салу и гледао како раде. Увек сам говорио и млађим колегама, треба увек гледати друге, наћи ћете ситницу коју ћете уградити у свој рад- напомиње познати хирург.

Имати туђ живот у својим рукама-има ли шта одговорније од тога? Колико се човек временом на то навикне, па и огугла?

-Никада нисам огуглао. Компликације сам тешко подносио, то сви знају у болници. У почетку сам мислио да је то због тога што немам довољно искуства, сматрао сам да ће то постати рутина и лакше, међутим, није. Десило се да се ништа није променило, чак се однос и погоршао –искрен је др Љубоја.

За значајан допринос у области здравства, крајем прошле године награђен је градским признањем „Др Ранко Петровић“. Искрено и скромно признаје да га није очекивао. Највишу општинску награду добио је и пре петнаестак година.

Шта је најважније за доброг хирурга, питамо га.

-Да је мануелно способан, а други услов, можда и важнији је да будете посвећени хирургији. Јер хирургија тражи 100 посто посвећености. То је велика жртва, ако сте спремни на то, можете се њом бавити. Ако мислите да радите од 7 до 3 и да идете кући и заборавите шта се дешава, онда боље се немојте бавити хирургијом. Ви лежете са хирургијом и будите се са њом- недвосмислен је наш саговорник.

Десет хиљада операција

Током радног века у кикиндској болници, др Гојко Љубоја обавио је око десет хиљада оперативних захвата- од опште и комплетне абдоминалне хирургије осим јетре, па до захтевне Виплове операције.

-Кад вратим филм уназад, анализирам, просто се некад чудим како сам све то издржао. Дуго времена сам овде у болници, био најстарији и најкомпетентнији за неке операције, па сам морао да будем ангажован код многих операција. Кад год је проблем, ту сам, било то три поподне или три ноћу. Велики је то напор, огромна енергија. Много пута сам дошао на позив, а много пута и сам. Сваког викенда кад нисам радио, долазио сам у болницу да обиђем моје пацијент- каже др Љубоја у разговору за Кикиндски портал.

Одушак у спорту

Одушак од стресне свакодневице и захтевне професије, др Љубоја проналазио је у спорту.

-Једини хоби ми је спорт. Нeкaдa сам радо играо фудбал, а већ двадесетак година играм тенис- каже угледни хирург.

error: Content is protected !!