moca

Скица за портрет суграђанина (2): Моцино дело за сва времена

Jelena Trifunović July 7, 2025

Сава Савин није само великан кикиндске позоришне сцене, него и предани хроничар свега значајног што се деценијама дешавало у овдашњем театру, исказавши завидан дар за дневничке забелешке, које је преточио у драгоцено укоричено штиво

Да је био само глумац оставио би, не само у кикиндским оквирима, него и знатно шире, неизбрисив уметнички траг. Сава Савин се исказао и у списатељској улози. Аутор је похвале вредног, хроничарског дела сатканог од сопственог рукописа, пошто је деценијама педантно пратио позоришни живот свога града почев од средине претходног века, па све до двехиљадите.

Савин у књизи, на чијим је корицама симболички, уместо словног назива, цифра „50“, (уз то и без имена аутора) пером и фотографијом предочава полувековно битисање Народног позоришта. На унутрашњој страни корица је у кратким цртама „лична карта“ Позоришта. Цитирамо: „Основано 14. јуна 1950. Прва представа је одржана 2. децембра 1950. Током 50 сезона припремљено је: 252 премијере и приказано укупно 3.650 представа, на којима је било 838.156 гледалаца. Учествовало је на 38 позоришних фестивала, извело 262 представе и добило 432 награде“.

Следи кратка ауторова посвета, са надимком уместо потписа: „Књигу посвећујем онима који су ми омогућили да са њима проведем 45 безбрижних, веселих, радосних и распеваних година. Хвала им! С.С. Моца“. За ову поруку, четврт века након што ју је срочио, каже – да ју је рука исписала, а срце издиктирало.

Савин је, иначе, закорачио у деведесет друго лето. Ништа га, тврди, не боли. Фале му кораци, јер га ноге све више издају. Слабије види и чује. А ум му бистар, реторика јасна, гласна и разговетна. Не бежи од дивана. Напротив. Распричао се. Сачувао је смисао за хумор. Нема у његовом изразу и резону носталгичне патетике. А памћење му за студентску десетку. Стичемо утисак да жуди за разговором, поготово ако су тема даске које живот значе. Поносан је, вели, на све што је урадио у позоришту и за позориште, па изговара оно што је написао у предговору:

– Књигу о педесетогодишњем раду кикиндског позоришта дарујем онима који су овај наш театар љубављу и самопрегором стварали и одржавали. Ту мислим на све оне које сам поменуо, али и на оне које омашком, наравно не намерном, нисам поменуо. Годинама сам марљиво прикупљао грађу, коју сам затим сређивао и систематизовао, да би била солидан основ за стварање дела којим ће се читаоци упознати са животом ове театарске куће.

Савин: Радио сам са многим редитељима, скоро сви су вредни помена и поштовања. међу њима бих, као најбољег, издвојио Љубослава Мајеру. велики зналац театра и велемајстор свог заната. комплетна личност.

Сава наглашава да му није била намера да се бави историјатом Народног позоришта. Само је осмислио ваљану документаристичку подлогу за неке будуће историчаре. Поново потеже предговор своје књиге.

– Хтео сам, на основу података које сам почео да сакупљам и сређујем још 1961. године, да опишем и прикажем оно што сам као савременик и члан ове куће, дакле 45 година као учесник, видео, прошао, па делимично и урадио – објашњава наш саговорник смисао сопственог ангажмана у вези са поменутом публикацијом. – Можда ће ми неко замерити што пишем углавном о успесима.То чиним јер сам убеђен да је ово позориште и било успешно. Јер, четрдесет две године, дакле до професионализације, радити аматерски, мада је бољи израз волонтерски, па постизати врхунске успехе, за можда једну кутију цигарета, или за неки илустровани часопис, колико су некада били хонорари за једну одиграну представу, у данашњим условима равно је подвигу. Још кад додам да је тај и такав рад довео овај театар, па и сам град Кикинду, до највиших врхова тог предивног позоришног аматеризма „оне“ Југославије, до врхова о којима су нека позоришта могла само да сањају…

У уводном делу позамашне књиге на укупно 384 странице, Савин је, ослонивши се делом на радове хроничара претходника који су се бавили овом темом, описао богат и садржајан историјат позоришта у Кикинди. Затим је у форми летописа, у најкраћем, представио 50 позоришних сезона. Навео је све називе представа и њихове актере – редитеље и глумце, смотре и фестивале на којима се наступало, поменуо награде и признања, медијске реакције и остале занимљивости из кикиндске позоришне свакидашњице.

Савин је, по азбучном реду, побројао све ауторе играних позоришних дела, све редитеље који су делали у Кикинди, све глумце, све уметничке и техничке сараднике. Ту је и поширок списак свих градова и села широм некадашње СФРЈ у којима су Кикинђани гостовали. Евидентирани су и новински прилози о позоришту. Посебна вредност ове монографије је фото-галерија са портретима управника и глумаца и инсертима из одређеног броја представа, које су снимили Стеван Молд, Ђерђ Немет, Шањи Меланк и Влада Сретеновић. Књига је, у 700 примерака, штампана у суботичкој „Бирографици“.

НАЈДРАЖА УЛОГА

Питамо Савина која му је, од 47 улога, које је одиграо 804 пута, најдража. Без премишљања вели:

– Командант Сајлер у истоименој представи Борислава Михајловића Михиза из 1967. године, коју је режирао Милан Барић из Зрењанина, чији је помоћник био наш суграђанин Ласло Карпати. Партнерка ми је била Милица Веселинов. Захтевна улога и деликатна, ратна, тематика са шокантним епилогом који нагони на дубоко размишљање. Све улоге су ми драге, али је ова круна моје глумачке каријере.

БИОГРАФИЈА ЗА РЕСПЕКТ

Сава Савин Моца је рођен у Српској Црњи, а у Кикинду се с породицом доселио у 21. години и одмах приступио овдашњем позоришту. Дипломирани је економиста. Био је прво руководилац у ПИК-у, а затим од 1978. до 1995. године када је отишао у пензију, директор овдашње филијале некадашње Службе друштвеног књиговодства. Пре три године преминула му је супруга Стојанка, с надимком Беба. Моца има кућу у најлепшој кикиндској улици (Генерала Драпшина). Старачку самоћу одагнава му венчана кума Злата, која га свакодневно обилази и пази.

М. Иветић

Сава Савин Моца, рођен за даске које живот значе: Скица за портрет суграђанина који је оставио неизбрисив траг у култури

Jelena Trifunović June 18, 2025

Сава Савин глумачку каријеру започео као средњошколац у родној Српској Црњи, а као двадесетогодишњак, пресељењем породице у Кикинду, закорачио у овдашње позориште и у њему играо неколико деценија, и упоредно бележио све што се дешавало на овдашњој позоришној сцени

Био је, с дипломом економисте, успешан у привреди, да би потпуну радну афирмацију стекао као челник некадашње Службе друштвеног књиговодства. Сава Савин се, ипак, међу суграђанима препознаје пре свега као – глумац. Ко га помене само вели: Моца из позоришта.

Оставио је неизбрисив траг у овдашњој култури. Био је најдиректнији актер највиших уметничких домета овдашње театарске сцене, упоредо и – неуморни хроничар свега што се на њој и око ње деценијама дешавало.

Закорачио је у деведесет друго лето. Године га притишћу, али само физички. Глава бистра, мисли сређене. Памћење беспрекорно. Говори разложно, без патетичног присећања прошлих времена. Наш Моца је био и остао постојана личност. Породична кућа у центру града, признаје, превише му пространа, јер се у њу слабо свраћа.

– Ништа ме не боли – каже. – Само попуштају очи, уши, ноге. Тешко се крећем. Пре три године преминула ми супруга Стојанка, моја Беба, мој животни ослонац. Остао сам да се мучим. О мени брине наша кума Злата. Добра душа. Захвалан сам јој….

Савин животопис је садржајан и занимљив. Могла би дебела књига да се срочи, филм да се сними, сценарио за позоришну представу да се направи.

Фасцинантна је та његова фанатична приврженост даскама које живот значе оплемењена аматерским заносом. И све без динара надокнаде. У Моциној уметничкој каријери податак за дивљење. Имао је 47 улога, најчешће главних, а пред публику је излазио чак 804 пута.

Наш саговорник је, иначе, заволео глуму још као јуноша у родној Српској Црњи. Док је похађао Економску школу у Зрењанину одиграо је три представе, у којима је имао главне роле. Памти те тренутке заноса и среће, као да су од јуче:

-Радо се сетим тих првих корака позоришног живота. Првенац ми је била представа „Од како је Бања Лука постала“ Расима Филиповића. Друге две „Др“ и „Покојник“ Нушића. Као и свако младо биће заљубљено у позориште, имао сам узора. Био је то Сава Лазаров, мој разредни старешина из средње школе, доајен зрењанинског глумишта. Фантастичан глумац, али и човек који плени добротом, узвишеним ставом и добронамерном сугестијом. Сви смо маштали да једног дана будемо као он. Таквог ментора после нисам срео…

У Кикинду се јунак наше приче, с оцем Митом и мајком Милевом, доселио када му је било нешто више од 20 година. Разлог пресељења је очев посао у вези са изградњом силоса. Пре тога уписао је студије на Економском факултету у Београду, па их убрзо напустио – због предвојничке обуке, предмета који се сваког понедељка на првим часовима обавезно слушао, а њему било мрско да рано устаје и слуша њему досадну материју. Отишао је у војску, коју је служио у Задру. С чином резервног официра вратио се кући. Потом је ванредно завршио започете студије. Као дипломирани економиста 1958. године запослио се у овдашњем ПИК-у, обављајући углавном руководеће послове у администрацији. Међу кланичарима је провео 13 година, а 1968. године, када је предузеће почело да пропада, па руковођење преузела принудна управа, потражио је ново радно место.

– Одмах сам прешао у локалну филијалу некадашње Службе друштвеног књиговодства – присећа се Сава сопствене најважније радне етапе, у којој је, након шефовања у неколико ресора, од 1978. до 1995. године био на најважнијој позицији. – Када сам постао директор престао сам да глумим, али се нашег театра нисам одрекао. Наставио сам, с једнаким жаром и упорношћу, да водим 1958. године започету евиденцију позоришне куће, из које су после изникле три моје књиге о њеном историјату.

ДРАГОЦЕНИ ПОДАЦИ

– Вођење позоришне евиденције је, збиља, мукотрпан посао. Имао сам персоналне картоне не само глумаца и редитеља, него и комплетног пропратног особља. Бележио сам ко је, шта и када играо, писао шта се дешавало током сезоне и ван ње, на које се фестивале путовало, ко је каву награду остварио. Кад се све сабере, вредело је тог мог големог труда – поручује Сава Савин.

ВАЖНА УЛОГА

Поменимо Савине глумачке почетке у Кикинди. Чим се Сава доселио у Кикинду похитао је у позориште. Убрзо му је додељена главна мушка улога у „Хасанагиници“. Ваљда, претпоставља, због продорног гласа и беспрекорне дикције. Присећа се осталих у представи. Душанка Влајић играла је Хасанагиницу, султанија је била Љубица Степанов, а ту су још били Јелисавета Шуковић, Станимир Драговић и Жарко Будовалчев.

ПРЕДНОСТ АМАТЕРИЗМУ

– Наше позориште је, након 48 година аматерског деловања, попримило статус професионалне куће. Играо сам, наравно, и даље, без хонорара и било какве новчане надокнаде. Када бих морао да се определим за једну од две статусне варијанте, предност бих дао аматеризму, безрезервно. Зна се и зашто. Позориште је у време аматеризма свакодневно врвело од људи. Сем глумaца, редитеља и осталог позоришног особља, у наше просторије свраћали су љубитељи театра и културе, просветари, школска омладина, чак и радничка класа. Већ на почетку професионализма све то позитивно и лепо је за кратко време утихнуло. Дође публика, одгледа представу и тихо, не застајући, нестане. Закључујем да аматери живе да би играли, а професионалци играју да би живели – јасан је Сава Савин.

М. Иветић