Вођа опозиције Драган Ђилас на судској лицитацији 2О18. године за свега 13,2 милиона динара купио је несуђену хладњачу, за коју је средином 2009. године, посредством „жуте“ покрајинске власти, Ђиласов ортак Зоран Милешевић, од Развојне банке Војводине узео кредит од 960 хиљада евра, уз обавезу да развије посао са воћем и поврћем, али од бизниса није било ништа, а банкарима ни динар није враћен. Застакљена зграда на улазу у град, у међувремену је претворена у – одгајивачницу немачких овчара, пише у прошлом броју „Комуне” Милан Иветић.
Актуелни вођа опозиције Драган Ђилас показао се и доказао као неко ко лако стиже до новца, поготово ако лову стиче док, као бизнисмен, упоредо обавља високу политичку функцију, па преко своје партијске врхушке (ДС) док она „дрма“ Србијом, уговара уносне послове са државом.
Тако је, као градоначелник Београда, у исти мах и власник „Мултиком групе“, за кратко време стекао неслућено богатство. Уме, такође, лидер Странке слободе и правде, сада и кључни креатор и спонзор изборне листе „Србија против насиља“, и да добитно улаже у станове и друге исплативе некретнине, да девизе промишљено орочи у банкама широм кугле земаљске… Зна, опет, овај тајкун с политичким педигреом и да свесно троши на нешто што, у новчаном смислу, барем на први поглед – не враћа уложено. Тако је, наиме, поступио у Кикинди.
Ђилас је, наиме, 2018. године, постао газда несуђене хладњаче за воће и поврће у нашем граду. Шта га је мотивисало да олако одреши кесу и преузме небригом и нехатом на рубу града уз магистралу у правцу Башаида у пословно-политичком глибу давно укотвени, додатно запуштени, стаклени „брод“ у којем је још од 2010. године требало да се складиште тржишни продукти овдашњих воћара, виноградара и повртара. Као да је, не размишљајући, улудо бацио паре. А није. Да ли је пазарењем будзашто (мерено дебљином његовог буђелара) несуђеног привредног профитног објекта Ђилас покушао да барем донекле сапере пословну и људску брљотину овдашњег тајкуна, са којим политички одавно тесно сарађује и јаранише? Присетимо се само како су њих двојица „спасавали“ од финансијске пропасти своју ДС, увлачећи је, како многи сматрају у –дужничко ропство. То је, међутим, друга тема.
За обичног смртника 13,2 милиона динара је баснословна сума. За Ђиласа је тај износ – ситница, цркавица. Толико је, Ђилас на јавној судској лицитацији платио за зграду хладњаче. А ево зашто је дошло до продаје кикиндског „Скадра на Бојани“.
Зоран Милешевић је 6. јуна 2009. године од тек основане Развојне банке Војводине, настале докапитализацијом дотадашње Металс банке, која је, зна се, била под директном управом војвођанског огранка тада владајуће Демократске странке, узео строго наменски кредит од 89 милиона динара (по тадашњем курсу око 960 хиљада евра). Обавезао се, између осталог, да запосли одређени број људи и за неколико месеци започне производњу. Његов параф на банкарском уговору, испоставило се, био је, за невољу – мртво слово на папиру. Милешевић је тотално занемарио све преузете обавезе. Понео се као да је РБВ – Алајбегова слама. Тако, иначе, буде када се кредити дају на основу политичког, прецизније „буразерског“, пријатељства, а не екомомске логике и интересног резона.
Пошто није испоштовао уговор, нити измирио обавезе према РБВ, његов дуг са каматама и трошковима судског поступка нарастао је на фантастичних 172,391.585,22 динара (поједностављено на 172,4 милиона динара). Због тога је Развојна банка Војводине, да колико-толико намири огромну штету, од Милешевића одузела хладњачу и понудила је на продају. У ту сврху ангажован је јавни извршитељ из Зрењанина Драган Николић. Тек у другом покушају здање хладњаче је, за 13,2 милиона динара, односно за 112 хиљада евра, као једини понуђач, купила Ђиласова фирма „Мултиком група“.
Захваљујући Д.Ђ. и З.М, Кикинда, уместо хладњаче за воће и поврће, сада има још једну, баснословно плаћену – одгајивачницу паса. Поучан бизнис, да се смрзнеш.
НОВА НАМЕНА
Изјаловила су се надања Кикинђана да ће пребогати Ђилас преузету пословну аквизицију привести пројектованој пословној намени. Боде очи закантачен плац несуђене хладњаче. Свега и свачега је ту: грађевински материјал, гвожђурија, путарске, транспортне и радне машине… А унутра, у својеврсном „стакленику“ – чопор Милешевићевих паса, чији лавеж, када се отворе врата, одзвања атаром будећи језу. Несуђена хладњача за воће и поврће постаде, ето – поред оне у „Нарвику“, друга Милешевићева – пасја кућа.
ЗГРНУО БОГАТСТВО
Реагујући на јавне прозивке да се непоштено, до неслућених граница обогатио, Ђилас је на друштвеним мрежама куражно потврдио да на рачуну има 619 милиона евра. Машала. Па, не трепнувши, појасни: „То су приходи фирме у протеклих 10 година, на које плаћам порез. Ја се поносим тиме“.
А како је стекао толико богатство најбоље је објаснила некадашња председница Савета за борбу потив корупције Верица Бараћ. Ђилас је у време владавине ДС могао да функционише као градоначелник Београда, у исто време и као власник фирме која се бави медијима и која је, у пословном смислу, везана за буџет. Тако је лако могао да згрће милионе. Није то био одраз његове памети нити пословне креативности, већ – безобразлук и цинизам, рекла је својевремено Верица Бараћ.
