О аутошовинизму пристојних и писмених на представљању књиге Зорана Ћирјаковића у Народној библиотеци
Настављајући сарадњу са београдском Издавачком кућом „Пешић и синови“, после представљања књиге Весне Р. Пешић „Прећутана историја и наш идентитет”, Књижара „Хелм“ приредила је у суботу промоцију књиге Зорана Ћирјаковића, универзитетског предавача, политиколога, светског путника, бившег туристичког водича, публицисте и новинара који је извештавао и за “Newsweek” и “The Los Angeles Times”. Његово најновије дело, које је изашло пре два месеца, носи назив „Против дома спремни – српски аутошовинизам, његови корени и друштвене последице“.
Ћирјаковић у овој књизи разматра нову појаву, насталу деведесетих година – противљење које је назвао аутошовинизмом, анализирајући његов брз успон и прерастање тог, како га је назвао, елитног феномена противљења српству у масовни покрет са препознатљивим класним и статусним одредницама.
Како је већ објаснио у једном свом објављеном тексту, Ћирјаковић сматра да суштина аутошовинизма није самомржња – она је сасвим легитимна и често је није тешко разумети, нарочито онда када властодршци или сународници пишу срамне и злочиначке странице заједничке историје. Аутошовинизам почиње онда када неко закључи да је он сам „изузетак”, „пропуст у систему” и када сународницима, људима који су објекат личне мржње, негира човечност и сугерише да је њихова „зверска” природа нешто што је вечно, неуништиво и трајно, нешто што је део њиховог „менталитета”, оценио је Ћирјаковић.
– Мислим да највеће зло у Србији долази од писмених и пристојних људи. Врхунско зло код нас није „Задруга“; примитивни и вулгарни људи вам одмах кажу какви су и по правилу су бољи него што помислите. Ова књига се зове „Против дома спремни“ да бих илустровао о чему говорим и што називам аутошовинизмом. Та реч се олако користи, има две блаже речи, које су много заступљеније – ауторасизам и аутооријентализам. Увек када чујете „Србистан“, „православни Талибан“, заправо чујете да је то нешто што се препознаје као зло у Србији, веће од највећег – нагласио је аутор.
Када је, у том контексту, у питању утицај ове појаве на будућност Србије, проблем је, наводи, што се ми стално упоређујемо са погрешним земљама.
– Ми се поредимо са богатим земљама западне Европе, а не са Бугарском, југом Италије, Португалом, и то је оно што фрустрира грађане, посебно елите које су прозападно оријентисане. Ово је, вековима, био забачен кутак Османског царства и те Османлије су своју културу „уписале“ у нас. Наш културни образац, дубока култура, слична је Турској, чак и наш хумор – истакао је Ћирјаковић. – Ми кад кажемо култура, мислимо на писмо, религију… Међутим, то је и лично саморазумевање, разумевање моћи, деловања, страх од неизвесности, што је једна од кључних српских особина и код нас је јако изражена, само се у различитим генерацијама друкчије изражава: „опуштено, „искулирај“, „сигурица“… то је све исто. Ми смо једни од светских шампиона у избегавању неизвесности, наше друштво је посебно анксиозно. То је најгори могући културни образац, један од најгорих у Европи, сигурно, и за капитализам и демократију. Капитализам је неизбежан, он није културолошки неутралан, као ни демократија. То је скуп норми развијених на Западу у складу са западним саморазумевањем, реално постојећа демократија која нема никакве везе са филозофском идејом демократије и власти онако како ми то интуитивно разумемо. Овде ће то јако тешко функционисати, овде је дијалог немогућ, нас супротно мишљење вређа, наша слика света је црно бела, нијансе сиве нас нервирају. Ми смо најближи Турској и Сирији – Алепо, сиријски интелектуални и верски центар у којем сам био и боравио више пута, најбоља је референтна тачка за разумевање Србије.
Поред аутора, на књижевној вечери је говорила и Весна Р. Пешић, власница Издавачке куће „Пешић и синови“ која је истакла да је Ћирјаковићева књига веома потребна у времену у којем живимо, што је, како је навела, био и примарни мотив за њено издавање.
– Књига описује појаву у нашем друштву која је веома распрострањена и опасна. Много аутошовиниста данас се налази на важним катедрама, у институцијама које не само што имају задатак да преносе знање млађима, него често имају и велику улогу у доношењу одлука важних за национално питање. Ово дело, на веома темељан начин, описује који су корени аутошовинизма, како је дошло до таквог порива који се развио међу људима и желела сам да ову појаву учинимо доступном широј публици, да после читања ове књиге имају већу моћ расуђивања, да могу да је препознају у изјавама, поступцима, у неделима тих и таквих људи – истакла је Пешићева. – Сматрам да је то веома потребно у овом времену, кључном за наш национални опстанак јер ови људи управо раде против њега. Они не пропуштају ниједан тренутак, ниједну прилику да нападну државу, чак и кад за то нема потребе. Ако и постоји потреба да се то учини, мора се знати када се то може и када се не може. У том смислу, аутошовинисти су погубни за нас и морамо их препознавати и гласно именовати.
О европској тежњи заштите
– Општеевропска тенденција која уједињује све Европљане, скоро као Голфска струја, европска вредност из које проистичу све друге вредности, долази са Средоземног мора: да сиромашни црни људи не могу да дођу у њу. Све друге европске вредности су секундарне у односу на ове, две највеће: Голфске струје и Средоземног мора – рекао је Ћирјаковић.
С. В. О.
Издавачка кућа „Пешић и синови“ издала је један пионирски рад ауторке Браниславе Божиновић, која се бавила истраживањем сличности српског и санскритског језика.
Један од прећутаних примера је систематизација Винчанског писма коју је сачинио њен отац, палеолингвиста, професор др Радивоје Пешић, померајући тиме и настанак првог људског писма у 2.000 година дубљу прошлост и дислоцирајући његов настанак са Месопотамије на Подунавље. Упоредним таблицама, професор Пешић је доказао да је у Винчанском писму садржано мноштво знакова из најстаријих писама и комплетни етрурски алфабет. Када је, 1985. године, ово његово откриће објављено у Италији, где је тада радио као универзитетски професор, бројни светски стручњаци су подржали његов рад, али је овдашњи цензорски комитет за управљање историјском истином ћутао, наводе у Издавачкој кући „Пешић и синови“.
– Није било промене када је у питању Цензорски комитет, али се догодило нешто друго, што ме јако радује. За 30 година, од када сам основала Издавачку кућу, јако велики број људи је сазнао за бројне фалсификате, прекрајања и креирања наше историје, и то је сада постао један незадрживи талас који се шири и који се не може ни спречити ни зауставити. То је јако битно због младих генерација које у школама учимо погрешној историји, бројним неистинама и тако одрастају са комплексом вечитих досељеника на своје територије и вечитих луталица које неко може да протера када му се прохте. Познавање прошлости омогућава да се изгради наш идентитет на прави начин, а то је „ко сам“, то је оно што питате себе од тренутка када почињете свесно да размишљате, па до краја живота – истакла је Пешићева. – Предавање је посвећено тој теми јер желимо да, у јако турбулентним и временима великих лажи, имамо знање и свест који ће нам помоћи да одвојимо лаж од истине и да избегнемо могућност да нама манипулишу.
Уз то, додала је, кључне позиције, катедре, институте, академије наука, још увек, у великом броју, заузимају људи који су аутошовинистички настројени, који никада нису вредновали сопствено порекло и традицију и који су увек мислили да је трава зеленија у туђем дворишту. Међу њима има и таквих који сматрају да Косово треба предати, да је ћирилица потпуно архаично писмо. И они су још увек у прилици да креирају свест младих људи, истакла је Весна Пешић.