Ovih dana, u izdanju Banatskog kulturnog centra iz Novog Miloševa, uz podršku Grada Kikinde, iz štampe je izašla knjiga pesama „Reči o mislima, misli o rečima“ Kikinđanina Dragana Pop Dragana. To se, kako nam je sam autor rekao, desilo u godini kada on obeležava jubilej.
Do sada je, pored najnovije, objavio četiri knjige poezije – „Zagubljene adrese“, „Put u ništa“, „Doručak sa Frojdom“, „Utopija entropija dagerotipija“, tri knjige haiku stihova – „Duša u kutiji od šibica“, „Mačke“ (dvojezično, srpsko-engleski), „Kuku-riku haiku“, i jednu zbirku kratkih priča – „Moglo je i gore”. Poezija mu je prevođena na mađarski, rumunki, bugarski, japanski i engleski jezik.
Jubileji su povod da čovek preispita i sebe i ono što je do tada uradio.
Prvu pesmu objavio sam 1978. godine, u kasarni „Sedam sekretara SKOJ-a“ u Samoboru, na Zidnim novinama koje sam ja uređivao. Imao sam 19 godina i bio sam vojnik u toj kasarni. Pesme sam počeo da pišem nekoliko godina pre toga, iz nužde. Nisam bio sportista, nisam bio lep, nisam svirao gitaru, pa mi je preostalo ništa drugo nego da pustim dugu kosu i počnem da recitujem, prvo tuđe, a onda i svoje stihove, ne bih li privukao pažnju devojaka.
Nakon odsluženja vojnog roka sledi moj beogradski period. Pisanje, čitanje, druženje sa pesnicima po književnim večerima i kafanama, boemija i po malo, uzgred, studiranje. Tada bojažljivo nudim pesme redakcijama novina i časopisa, da vidim mogu li da objavim i negde gde nisam ja urednik. Tako je počelo i evo, još uvek traje.
Od tih prvih pesama koje su imale konkretnu, upotrebnu, udvaračku vrednost, poezija je vrlo brzo, za mene, postala nešto mnogo više i uzvišenije, značajan segment mog bitisanja.
Davno sam to shvatio, a u ovoj knjizi koja je izašla 45 godina nakon prve objavljene pesme, i zapisao: Poezija je najiskreniji, najsuptilniji i najuzvišeniji vid komunikacije. Dijalog. Prvo sa sobom, a onda pokušaj uspostavljanja dijaloga sa drugim ljudima, ali i sa drugim svetovima… Komunikacija u smislu preispitivanja, istraživanja, otkrivanja, proveravanja, nadgradnje, dogradnje, drsko rušenje starih i još drskije uspostavljanje novih temelja… i naravno, čuđenje. Samo radoznao, začuđen i ushićen čovek ide napred i gore, tražeći odgovore na postavljena i nepostavljena pitanja. Neke odgovore dobije, neke nasluti, a neki i dalje ostaju tajne zarad novih razotkrivanja.
Do sada ste objavljivali poeziju, haiku i kratke priče. U kojoj književnoj formi se osećate najlagodnije?
Formu ne biram ja. Nju odabere ideja koju razvijam i pokušavam da je pretočim u reči. Ideja i forma se same pronađu i stope. Nastajanje pesme, haikua, priče… je proces. Neizvestan, turbulentan, uzbudljiv… kad na kraju iznedri nešto čime sam zadovoljan, svejedno mi je u kojoj je to formi. Naravno da nikad nisam baš skroz zadovoljan. Ako se to nekada desi, prestaću da pišem jer više neće biti razloga. Ipak, čini mi se da poezija daje najveću slobodu da istražujem, pa mi je malo bliskija od ostalih književnih formi.
Da li Vam je važnije da čitalac razume Vaša osećanja, da prepozna svoja, ili nešto treće?
Već sam rekao da poeziju doživljavam kao komunikaciju sa sobom, a onda i sa drugim ljudima. Kao neku vrstu mentalne igre i poziva svima da u njoj učestvuju. Važno mi je da uspostavim tu komunikaciju. Zato i objavljujem pesme i u časopisima i u knjigama, da bi stigle do drugih ljudi i zaintrigirale ih da se upuste u avanturu čitanja, odgonetanja, preispitivanja i sebe i drugih, ocenjivanja… Da od ljudi koje lično poznajem dobijem povratnu informaciju o efektu koji su pesme, ili pesma kod njih proizvele. Ponekad takvu informaciju dobijem i od nepoznatih ljudi koji reaguju u nekom časopisu, na nekom sajtu, ili u obrazloženju žirija koji mi je dodelio nagradu.
U matematici su dva plus dva četiri. To važi za sve koji rešavaju neki zadatak i svaki matematički zadatak ima jedno tačno rešenje. Pesmu će, pak, svako doživeti, tumačiti i valorizovati na manje ili više drugačiji način, prepoznaće moja, svoja, univerzalna… ko zna koja i čija osećanja. Za razliku od matematike ovde je svaki rezultat tačan. Dakle, važno mi je da čitaoca pokrenem na akciju, a rezultat u smislu da li mu se pesma dopada ili ne, manje je važan.
Salvador Dali je rekao: “Važno je da se o mojim delima priča, pa makar i dobro“.
Čini se da u svojim pesmama tragate za smislom, da li ga nalazite? U čemu je smisao relacije reč-misao-reč?
Biblija kaže da smo mi, ljudi, stvoreni po obličju Božjem i da tu prasliku nosimo u sebi. A suština Boga, Tvorca Vasione i svega u njoj je ljubav. Dakle, ljubav je smisao našeg života. Ali, uvek ima neko ali. Tvorac nam je dao slobodu volje i izbora. Da li nas je time nagradio, ili kaznio? Postoje i druge sile koje nas vuku na drugu stranu, a naša volja nije uvek dovoljno jaka da se odupremo. Smisao je borba koju treba svako da vodi u sebi sa sobom i da pomogne drugima da ljubav prevagne, da pozitivna energija nadvlada negativnu.
Moto moje knjige su dva citata. Jedan je iz Jevanđelja po Jovanu: “U početku beše Reč, i Reč beše u Boga, i Reč beše Bog.“ Knjige novog zaveta su, sa grčkog, prevođene na druge jezike. Grčka reč logos, ovde je prevedena kao reč, ima još nekoliko značenja: misao, um… (po tome i naziv nauke o mišljenju, logike). Moje lično i slobodoumno tumačenje je da u početku beše um. Samosvesna energija koja prožima ceo svemir i drži ga na okupu i u pozitivnom poretku. Tako je bilo u početku, a tako će biti i do kraja. U prilog ovom mom razmišljanju je i tvrdnja Nikole Tesle koji je rekao da se čovek nakon ovozemaljskog života pretvara u svetlost, to jest energiju (pozitivnu) iz koje je i nastao.Tu reč, tu energiju,taj um, to pozitivno treba da tražimo u sebi i negujemo. Drugi citat je Volterov, filozofa iz vremena prosvetiteljstva, koji nije bio naklonjen hrišćanstvu, ali je njegova preporuka da, ako želimo da komuniciramo, moramo precizno definisati svoje pojmove, vrlo važna.
Dakle, treba u sebi tražiti tu pravu reč i precizno je definisati, jer pogrešne reči i nedovoljno precizne i neadekvatno definisane reči često su povod, uzrok, izvor nerazumevanja, sukoba, svakojakog zla.
Šta je poezija danas?
Za mene, poezija je nešto uzvišeno, kao i sve druge umetnosti. Prvi pokušaji ljudskog roda da spozna sebe, da komunicira sa Bogom, da pronađe odgovore na pitanja koja su ga mučila, bili su kroz sliku, skulpturu, ples, muziku, igru, poeziju… Kroz umetnost. Poezija je oduvek imala i danas ima tu magijsku, ali i isceliteljsku moć, da nas usmeri na put izlečenja duše. Ili, makar da nas podstakne da razmišljamo i shvatimo gde grešimo, da se borimo da stvaramo, negujemo i širimo lepotu u svim njenim vidovima.
Davno smo shvatili da je zabluda da umetnost uopšte, pa samim tim i poezija, može da promeni svet. Ne može, ali može da pomogne pojedincu da promeni sebe, na bolje, a onda – zrno po zrno pogača.
Gde potencijalni čitaoci mogu da kupe Vašu knjigu?
U knjižari „Riznica knjiga“ u Kikindi, ili preko sajta izdavača, Banatskog kulturnog centra.
