Dok male sredine imaju problem s nedostatkom lekara, a doktore optužuju da neće da se sele iz velikih centara, u Kikindi se, posle lekara iz Sirije, zaposlila njegova koleginica iz Ukrajine.

Doktorka Oksana Savicka je iskusan pedijatar sa stažom dugim gotovo tri decenije. Od ovog meseca zaposlena je u Školskom dispanzeru.

– Velika je promena, ali mi se sviđa ovde, mnogo je lepo. Malo je mesto, sve mi je blizu. Kod kuće sam do posla putovala čitav sat. Ni u radu nema razlike, možda malo u lekovima i administraciji – kaže doktorka Oksana na gotovo tečnom srpskom.

U naše mesto preselila se iz hiljadu kilometara dalekih Černivaca, grada sa 350 hiljada stanovnika na jugozapadu Ukrajine, kod granice sa Rumunijom. Međutim, doktorka kaže da je Kikindu dobro upoznala i pre nego što je počela da živi u njoj. Ovde je dolazila iz emotivnih razloga.

– U vaš grad dolazila sam tokom odmora u prethodnih pet godina. Ovde je moj suprug, Ukrajinac, sa kojim sam se venčala pre godinu dana. On ima svoju firmu, u Kikindi živi već tri decenije. Inače je i moj školski drug iz razreda.

Kada ih je sudbina ponovo spojila i kada su rešili da se venčaju, priča doktorka, dogovorili su se da će živeti u Ukrajini. Rat im je promenio planove.– Rešili smo da je bezbednije da budemo ovde. Sa mnom je došla i ćerka, koja  planira da, od jeseni, studira psihologiju u Poljskoj. Imam odraslog sina. On je muzičar, kompozitor. Završio je Konzervatorijum „Čajkovski“ u Kijevu i ostao tamo. Za njega najviše brinem. Nadam se da ću naredne zime otići da ga vidim. Ćerka se već navikla ovde, ali joj nedostaju prijatelji.

Osim ljudi, doktorki Oksani veoma se sviđa hrana.

– Imate jako lepo brašno, od njega stalno pravim naše knedle i specijalitete.  Kod vas je lep hleb, naš, ukrajinski, možemo da jedemo samo jedan dan. Jako mi se sviđaju sva peciva, burek posebno, ali i sarma, mešano meso na roštilju.U regionu Ukrajine iz kojeg je stigla doktorka Savicka, za sada je bezbedno. Ne mora da brine za svoju porodicu ali joj, kaže, nedostaju sestra, braća, prijatelji. Mada, kaže, u Kikindi suprug i ona već imaju porodične prijatelje sa kojima se druže.

– Osećam se kao kod kuće, ljudi su kao i mi. Naši narodi imaju zajednički koren, ali su nas istorijski događaji razbacali. I jezik je sličan – kaže doktorka. – Meni je ovde dobro, imam sigurnost, ali mi je žao svih u Ukrajini koji to nemaju.

Zahvaljujući dobrim ljudima u Kikindi, doktorka Oksana ovde je pronašla svoje parče neba. I planira upravo tu i da ostane.