Za petnaest godina u poštanskoj uniformi, Slavko Babić, nesuđeni fudbaler, zabeležio je same uspehe i, možda, jednu propuštenu priliku. Danas se svega seća sa ponosom i zadovoljstvom jer je, brzim hodom, uz veliki trud i rad, ostvario sve što je želeo, iako to nije bio njegov prvi izbor.

Početkom sedamdesetih godina u Nakovu, kao, uostalom, svuda i uvek, najpopularniji su bili fudbaleri. Pored želje, dvadesettrogodišnji Slavko Babić imao je i sportski gen i ozbiljno je trenirao u seoskom klubu „Polet“. Iako je po struci bio mehaničar, ukazala se prilika i zaposlio se u Pošti u Nakovu. Nije mogao ni da pretpostavi da ga u državnoj firmi očekuje još jedna, sasvim drukčija, sportska karijera.

– Direktor je čuo da u Nakovu ima jedan mlad poštar i rekao mi je: „Ti ćeš da zastupaš Poštu Kikinda na takmičenju u brzom hodanju“. Nisam ni znao da postoje takva takmičenja, ali nisam ni smeo da odbijem – priča Slavko. – Ubrzo sam otputovao na prvo takmičenje, bilo je to na Fruškoj gori, i pobedio sam.

Usledila su nova nadmetanja i činilo se da je Slavko nepobediv. U poštanskoj uniformi bio je prvi na svim nivoima u tadašnjoj Jugoslaviji.

Posle jedne od pobeda, bilo je to na Bledu, u Sloveniji, 1976. godine, kada je odbranio titulu prvaka Jugoslavije na 10 i 20 kilometara, jedan od direktora tadašnje Pošte ponudio mu je da ode u Opatiju, da izabere radno mesto u Pošti i da nastavi da se takmiči, za istu firmu, u drugoj republici.

– To je bila izuzetna prilika. Ali tada sam već bio oženjen, imao sam i ćerkicu. Supruga nije htela da ide iz Nakova, a ja sam popustljiv. I morao sam da odbijem. Tom direktoru sam preporučio da zaposli mog brata koji je, takođe, počeo da se takmiči. Tako je Đuro dobio telegram i otputovao u Rijeku. Primili su ga, na moju reč. Oženio se koleginicom i živeo je tamo. Ja ostadoh u Nakovu, eto, a mogao sam da biram šta sam hteo – kaže Slavko, ni danas sasvim siguran da li je odluka, koja i nije bila njegova, bila dobra.

Braća poštari su, naravno, nastavili svoje sportske karijere. I redovno su se viđali, po istom principu i sa istim epilogom: Đuro pobedi u Istri, Slavko u Vojvodini, i onda se sretnu kao konkurencija na jugoslovenskom takmičenju.

– Uvek je bilo tako, ja prvi, Đuro drugi – smeje se Slavko.

Pobednički niz, upornost i istrajnost nisu promakli profesionalcima iz prestonice. Jednog dana, ponovo je stiglo iznenađenje za Slavka.

– Zapazili su me trener „Partizana“, Franjo Mihalić i jedan od najvećih srpskih atletičara, kapiten savezne atletske reprezentacije, Dane Korica. Pozvali su me da dođem u Beograd i učlanim se u Atletski klub „Partizan“. Nisam znao ni kako da stignem do njih, vozio me direktor do tamo. Potpisao sam pristupnicu, dobio njihov program treninga i pripremao sam se sam. Svakog dana pešačio sam 33 kilometra – prvo na poslu, a zatim do rampe u Kikindi i nazad – seća se Slavko.

Od tada nastavlja takmičenja na novom nivou. Putuje i druži se sa već slavnima. Ali ima i konkretne benefite.

– Sa reprezentacijom Jugoslavije, Nenadom Stekićem i ostalima, putovao sam po balkanskim, mediteranskim zemljama, u Nemačku, Austriju, nema gde nisam bio. Bio sam izdržljiv i trenirao sam, nisam ni pio ni pušio. To je naporan, ali jako zdrav sport. Bilo je i teških trenutaka, takmičio sam se po kiši, magli, na 40 stepeni. Nisam pobeđivao jedino kada sam hodao sa povredom – seća se Slavko.

U karijeri dugoj 15 godina Slavko je nebrojeno puta osvajao zlato na svim nivoima, bio višestruki prvak Jugoslavije u brzom hodanju poštara, a najveći uspeh postigao je na Balkanijadi u Grčkoj 1976. godine, kada je osvojio srebrnu medalju. Rekord stadiona „Crvena zvezda“, koji je Babić postavio kada je 10 kilometara prešao za 42 minuta, do danas nije oboren.

Posebno mesto u arhivi sećanja Slavka Babića zauzima pismo koje je, kao dvadesetosmogodišnjak, dobio od saveznog kapitena Daneta Korice:

„Dragi druže, završavajući ovogodišnji ciklus nastupa naše reprezentacije i analiziranje nastupa svakog pojedinca i njegov rezultatski doprinos, kao i doprinos u stvaranju drugarskih i pravih međuljudskih odnosa, želim ovim pismom da ti se zahvalim što si uspeo da se maksimalno angažuješ tokom cele godine i da, noseći grb naše zemlje, daš veliki doprinos razvoju i popularisanju atletike“ – piše na početku pisma iz Atletskog saveza Jugoslavije.

Mnogi su bivali diskvalifikovani, mnogi su i odustajali u toku trke, ali ne i on, jer je imao motiv više. U to vreme, svi koji su ostvarivali normu u „Partizanu“, dobijali su redovna mesečna primanja, a norma se potvrđivala svake godine. Slavku, međutim, ništa nije bilo teško, čak ni kada se takmičio u svojim starim patikama, dok su svi ostali imali novu opremu.

– Odem na takmičenje i samo razmišljam o tome kako imam porodicu, a podstanari smo. Pobedim, dobijem nagradu i odmah kupim ugalj za zimu. Najlepše je bilo što su sa mnom na pripreme dva puta godišnje, kao i na takmičenja, išle i supruga Anka i ćerkica Biljana. I kada me nije čekala na cilju, svaki put sam joj kupio lutku.

Najviše je ponosan na pobedu na pokrajinskom takmičenju kojem je domaćin bila njegova Radna organizacija. Na trasi od Nakova do Kikinde, kada je stigao na cilj kod nekadašnjeg hotela u centru, drugoplasirani takmičar još uvek je bio kod pruge.

– Može se reći da sam bio slavan. Neko je jednom izračunao da sam, u karijeri, dva puta obišao zemaljsku kuglu, a jedan novinar je ocenio da sam na takmičenju bio brži od mnogih pasa – smeje se Slavko. – Posle je me je pitao da li sam se naljutio. Naravno da nisam. Voleo sam sve to, voleo sam i Poštu.

Bez podrške porodice, ne bih uspeo, naglašava Slavko. Međutim, posle povrede kolena, morao je da prestane da trenira i da se takmiči. Otišao je iz Pošte i zaposlio se u Zadruzi, koja je ubrzo ugašena. Ali nije prestao da pešači i da vozi bicikl. I da se, u dugim vožnjama, samo ponekad, zapita šta bi bilo da nije bio popustljiv prema svojoj Anki i kako bi to bilo u Istri…