За петнаест година у поштанској униформи, Славко Бабић, несуђени фудбалер, забележио је саме успехе и, можда, једну пропуштену прилику. Данас се свега сећа са поносом и задовољством јер је, брзим ходом, уз велики труд и рад, остварио све што је желео, иако то није био његов први избор.

Почетком седамдесетих година у Накову, као, уосталом, свуда и увек, најпопуларнији су били фудбалери. Поред жеље, двадесеттрогодишњи Славко Бабић имао је и спортски ген и озбиљно је тренирао у сеоском клубу „Полет“. Иако је по струци био механичар, указала се прилика и запослио се у Пошти у Накову. Није могао ни да претпостави да га у државној фирми очекује још једна, сасвим друкчија, спортска каријера.

– Директор је чуо да у Накову има један млад поштар и рекао ми је: „Ти ћеш да заступаш Пошту Кикинда на такмичењу у брзом ходању“. Нисам ни знао да постоје таква такмичења, али нисам ни смео да одбијем – прича Славко. – Убрзо сам отпутовао на прво такмичење, било је то на Фрушкој гори, и победио сам.

Уследила су нова надметања и чинило се да је Славко непобедив. У поштанској униформи био је први на свим нивоима у тадашњој Југославији.

После једне од победа, било је то на Бледу, у Словенији, 1976. године, када је одбранио титулу првака Југославије на 10 и 20 километара, један од директора тадашње Поште понудио му је да оде у Опатију, да изабере радно место у Пошти и да настави да се такмичи, за исту фирму, у другој републици.

– То је била изузетна прилика. Али тада сам већ био ожењен, имао сам и ћеркицу. Супруга није хтела да иде из Накова, а ја сам попустљив. И морао сам да одбијем. Том директору сам препоручио да запосли мог брата који је, такође, почео да се такмичи. Тако је Ђуро добио телеграм и отпутовао у Ријеку. Примили су га, на моју реч. Оженио се колегиницом и живео је тамо. Ја остадох у Накову, ето, а могао сам да бирам шта сам хтео – каже Славко, ни данас сасвим сигуран да ли је одлука, која и није била његова, била добра.

Браћа поштари су, наравно, наставили своје спортске каријере. И редовно су се виђали, по истом принципу и са истим епилогом: Ђуро победи у Истри, Славко у Војводини, и онда се сретну као конкуренција на југословенском такмичењу.

– Увек је било тако, ја први, Ђуро други – смеје се Славко.

Победнички низ, упорност и истрајност нису промакли професионалцима из престонице. Једног дана, поново је стигло изненађење за Славка.

– Запазили су ме тренер „Партизана“, Фрањо Михалић и један од највећих српских атлетичара, капитен савезне атлетске репрезентације, Дане Корица. Позвали су ме да дођем у Београд и учланим се у Атлетски клуб „Партизан“. Нисам знао ни како да стигнем до њих, возио ме директор до тамо. Потписао сам приступницу, добио њихов програм тренинга и припремао сам се сам. Сваког дана пешачио сам 33 километра – прво на послу, а затим до рампе у Кикинди и назад – сећа се Славко.

Од тада наставља такмичења на новом нивоу. Путује и дружи се са већ славнима. Али има и конкретне бенефите.

– Са репрезентацијом Југославије, Ненадом Стекићем и осталима, путовао сам по балканским, медитеранским земљама, у Немачку, Аустрију, нема где нисам био. Био сам издржљив и тренирао сам, нисам ни пио ни пушио. То је напоран, али јако здрав спорт. Било је и тешких тренутака, такмичио сам се по киши, магли, на 40 степени. Нисам побеђивао једино када сам ходао са повредом – сећа се Славко.

У каријери дугој 15 година Славко је небројено пута освајао злато на свим нивоима, био вишеструки првак Југославије у брзом ходању поштара, а највећи успех постигао је на Балканијади у Грчкој 1976. године, када је освојио сребрну медаљу. Рекорд стадиона „Црвена звезда“, који је Бабић поставио када је 10 километара прешао за 42 минута, до данас није оборен.

Посебно место у архиви сећања Славка Бабића заузима писмо које је, као двадесетосмогодишњак, добио од савезног капитена Данета Корице:

„Драги друже, завршавајући овогодишњи циклус наступа наше репрезентације и анализирање наступа сваког појединца и његов резултатски допринос, као и допринос у стварању другарских и правих међуљудских односа, желим овим писмом да ти се захвалим што си успео да се максимално ангажујеш током целе године и да, носећи грб наше земље, даш велики допринос развоју и популарисању атлетике“ – пише на почетку писма из Атлетског савеза Југославије.

Многи су бивали дисквалификовани, многи су и одустајали у току трке, али не и он, јер је имао мотив више. У то време, сви који су остваривали норму у „Партизану“, добијали су редовна месечна примања, а норма се потврђивала сваке године. Славку, међутим, ништа није било тешко, чак ни када се такмичио у својим старим патикама, док су сви остали имали нову опрему.

– Одем на такмичење и само размишљам о томе како имам породицу, а подстанари смо. Победим, добијем награду и одмах купим угаљ за зиму. Најлепше је било што су са мном на припреме два пута годишње, као и на такмичења, ишле и супруга Анка и ћеркица Биљана. И када ме није чекала на циљу, сваки пут сам јој купио лутку.

Највише је поносан на победу на покрајинском такмичењу којем је домаћин била његова Радна организација. На траси од Накова до Кикинде, када је стигао на циљ код некадашњег хотела у центру, другопласирани такмичар још увек је био код пруге.

– Може се рећи да сам био славан. Неко је једном израчунао да сам, у каријери, два пута обишао земаљску куглу, а један новинар је оценио да сам на такмичењу био бржи од многих паса – смеје се Славко. – После је ме је питао да ли сам се наљутио. Наравно да нисам. Волео сам све то, волео сам и Пошту.

Без подршке породице, не бих успео, наглашава Славко. Међутим, после повреде колена, морао је да престане да тренира и да се такмичи. Отишао је из Поште и запослио се у Задрузи, која је убрзо угашена. Али ниje престао да пешачи и да вози бицикл. И да се, у дугим вожњама, само понекад, запита шта би било да није био попустљив према својој Анки и како би то било у Истри…