Др Ранко Рајовић, шеф катедре неуронауке у васпитању и образовању Педагошког факултета у Копру, у Високој школи струковних студија за образовање васпитача одржао је предавање на тему „Вртић и школа будућности из угла неуронаука“. Стручњак за област развоја интелектуалних потенцијала деце, магистар и доктор наука из области неурофизиологије и физиологије спорта, аутор НТЦ програма, у препуном амфитеатру, говорио је да вртићи морају да активирају важне мисаоне процесе којих у редовном програму нема.
-Имамо медицински доказ о томе како мозак ради када особа мисли, чита, пева и оно што видимо је учење напамет, када у мозгу ништа не ради. То мора да се мења, јер овај начин учења ствара огроман отпор код деце јер то није у складу са њиховом природом. Когнитивне способности деце из генерације у генерацију све су мање и то нам је аларм да нешто мора да се мења. У вртићима уз више моторике имамо спретно и окретно дете јер када нема кретања мање су и дубоке регије мозга. Био сам недавно у Ванкуверу и присуствовао кошаркашком турниру где деца играју у два тима, али им се не броје кошеви. Када сам питао шта је сврха и ко је победио, добио сам одговор да је циљ да се играју и да су сви победили. Сматрам да дете мора некада да осети тугу, стрес и да изгуби јер га тако спремамо за живот – каже др Рајовић.
Методе учења морају да личе на игру, а играње само по себи не помаже да се науче лекције, става је др Ранко Рајовић:
– Школа мора да личи на игру. То је једина школа будућности. И ту не мислим на играње како га можда многи схватају. Оно што је важно јесте да методе наставе личе на игру. То су оне методе када деца једва чекају следећи час јер им је интересантно да стичу нова знања. Када неће да изађу из учионице када звони за крај. У 2018. години радили смо истраживања од десет најтраженијих занимања тад у свет, девет није постојало 2008. године. Ове године од десет најтраженијих занимања, чак девет није постојало пре пет година. Када погледамо ове резултате ми децу морамо спремити за будућност – додао је наш саговорник.
Деца не треба да уче за оцену, него за знање које је трајно и применљиво, тако да је капацитет за учење неограничен када се то ради кроз игру.
А.Ђ.