Ревитализација дела Јована Поповића

Књига „Сабране приче“ књижевника и револуционара, Кикинђанина Јована Поповића, представљена је у Народној библиотеци која носи његово име. „Сабране приче“ је објавила „Партизанска књига“ у едицији „Стари мајстори“, у којој су објављена и сабрана дела Душана Васиљева и Ђуре Ђуканова. Књига садржи три прозне збирке: „Реда мора да буде“ из 1932, „Лица у пролазу“ из 1941. и „Истините легенде“ из 1944. године. Поговор је писао издавач, књижевник др Срђан Срдић, који је и представио књигу кикиндској публици.

– Текстови Јована Поповића су у читанкама за средње школе, али није било књиге, посебно не сабраних дела. Схватили смо да га нема 40 година, ни као књижевника, ни као историјске личности. Никада није било организованих напора да његова заоставштина буде сабрана. Преживљавало је само оно чега је било у школској лектири. Од нечега смо морали да почнемо и најједноставније је било доћи до његових прича.

Трећа књига, „Истините легенде“, посвећена је људима који су биле историјске личности и од којих је направљен мит, али ће људи у њој и препознати приче „Пинки је видео Тита“ и „Бриле“, рекао је Срдић. Приче о животу Поповића у Кикинди, до 1930-е, када је имао 25 година, налазе се у првој и другој књизи.

– Ове књиге су израз његовог експресионизма и чак подсећају на Душана Васиљева. Из прича може доста да се научи, не само о књижевности тог времена, већ и о животу људи овде. То је доста комплексан и невесео приказ живота у Кикинди између Првог и Другог светског рата, са свим политичким, сталешким и осталим раслојавањима која су била присутна у локалном животу и ми неки јаснији траг о томе немамо, ни у прози Душана Васиљева која је преживела, ни у драмама.

Очекивања издавача су да ће „Сабране приче“ изазвати ново интересовање за дело овог књижевника. У „Партизанској књизи“ намеравају да објаве и његове сабране песме.

– За свој једини избор поезије, објављен 1951. године, Јован Поповић сам је написао поговор у којем каже да чак није ни у поседу одређених текстова које је објављивао у току рата, тога нема. И ми сада, сакупљајући материјал за ту књигу сабраних песама имамо проблем. Он није имао директне наследнике, а од 1930. године живео је у Београду.

Срдић истиче да је овај књижевник био личност од непојмљивог утицаја: био је шеф делегације Југославије на оснивању УНЕСЦО-а у Њујорку, једини је Кикинђанин који је сахрањен у Алеји великана, његов ковчег носио је Иво Андрић.

Књига „Сабране приче“ већ је у књижарама. Њено објављивање финансијски су подржали Град Кикинда и Министарство културе Републике Србије.

Готово вршњаци, Поповић и Васиљев, никада се нису срели

Јован Поповић и Душан Васиљев, иако обојица рођени у Кикинди, Поповић 1905-е, а Васиљев пет година раније, никада се нису срели јер су припадали потпуно супротним социјалним сталежима – испричао је Срдић. – Јован Поповић је потицао из угледне грађанске породице, Душан Васиљев је био пука сиротиња. Касније ће се сретати брат Душана Васиљева и Јован Поповић, али двојица књижевника се нису никада видели, нити постоји информација да је Поповић било шта знао о Душану Васиљеву.

Don`t copy text!