U radnoj biografiji Ratomira Raleta Damjanovića (1945) izdvajaju se tri linije angažovanja: književno stvaralaštvo, kazivanje poezije, radio-novinarstvo. Objavio je dvadesetak knjiga romaneskne, pripovedačke, esejističke i publicističke proze. Proza mu je objavljivana na grčkom, španskom, engleskom, kineskom, italijanskom, nemačkom i makedonskom jeziku.

Za svoj književni, novinarski i kulturni rad dobio je brojna priznanja: Oktobarska nagrada Beograda za ostvarenja u novinarstvu, Zlatni mikrofon Radio Beograda za celokupni rad, Nagrada „Miloš Crnjanski“ za knjigu pripovedaka „Komemoracija“, nagrada „Isidora Sekulić za zbirku priča „Džonijev solo“; nagrada Zmajevih dečjih igara „Rade Obrenović“ za „Nebo nad cirkusom“-najbolji roman za mlade na srpskom jeziku, 2004. međunarodna nagrada (Grčka) „Eyelands Book Awards“ za 2020, za neobjavljenu knjigu „Don Kihotovac smrt i druge priče“, potom „Slovo ljubve“ statueta „Zoran Radmilović“, „Apolon sirmijumski“ za doprinos kulturi Srbije, a nedavno i u Mokrinu mu je uručena nagrada „Raša Popov“ za umetnički doprinos stvaralaštvu za decu.

Bio je to ujedno i povod da se u razgovoru s Damjanovićem osvrnemo na njegovu duboku vezanost ne samo za Rašu Popova, nego i ceo prostor severnog Banata.

Primajući nedavno u Mokrinu nagradu „Raša Popov“ rekli ste da je doživljavate kao da ste dobili Legiju časti.

– Ličnosti kao Raša Popov su dragocenost jedne kulture. On je kao one kosmičke pojave koje se javljaju jednom u 76 godina. Prolete nebom i onda opet čekate da gledate to čudo. Jedinstven umetnik, koji je za života postao gotovo mitska ličnost. Bio sam odista vrlo srećan zbog te nagrade koja za mene ima širi simbolički značaj, baš kao Legija časti. Sad mogu da kažem da sam ostvario zlatni Grend slem. Dobio sam nagrade: „Slovo ljubve“ u Kruševcu, Zlatna statueta „Zoran Radmilović“ u Zaječaru, „Apolon sirmijumski“ u Sremskoj Mitrovici i „Raša Popov“ u Mokrinu. Osim toga, Rašu su svi voleli, različite generacije. Koliko je bio harizmatičan i omiljen, video  sam kada sam sa njim razgovarao sat vremena u emisiji „Klub 2“ Radio Beograda. Dolazili su novinari, spikeri, muzičari, tehničari iz svih studija i redakcija, da vide Rašu. Taj razgovor je još uvek na Jutjubu. Pričali smo tad i o Mokrinu, o dečjim igrama, o vršidbi žita, o konjima, običajima toga doba i o detinjstvu, o precima, naravno i o književnosti i poetici. I on i ja smo čitali odlomke iz njegove tada nove knjige „Bio sam srećan konj“ . Amerikancima koji se čude što najbolji košarkaš sveta Nikola Jokić toliko voli konje, trebalo bi poslati Rašinu knjigu. Bilo bi im sve jasno. Raša mi je pričao da u Mokrinu ima jedna tačka, kao neki centar sveta, gde ako prisloniš uho na zemlju, kao kad se osluškuje topot konja u daljini, možeš da čuješ kako dole klokoće Panonsko more, i da se sa tog mesta može razgovarati sa mrtvima. Ko zna gde je ta tačka? – pitam, a on mi kaže: -To znaju samo pravi Mokrinčani! -A ko su pravi Mokrinčani? – pitam, a on mi kaže: -Oni koji znaju gde je ta tačka! Raša je to pričao sa onom njegovom intonacijom stalnog čuđenja i neverice. Po tom načinu govora bio je jedinstven. Imali ste utisak da razgovarate sa više ljudi odjednom i da on pored vas razgovara. Inače, i Raša i ja smo završili književnost na Filološkom fakultetu, obojica smo pisci i novinari, i obojica vezani za scenski izraz, radio i televiziju. A kad su u pitanju mediji – Crnjanski je govorio da jedna noć u redakciji vredi više nego dani književnog rada. Nije loše za pisce čija je glava uvek malo u oblacima, da siđu u život i osete realnost sa još nekim istovremeno.

Da li je Rašino književno delo dovoljno proučeno ili će tek imati nova čitanja?

– Nije. Nekako je njegova scenska pojava zasenila njegovo i pesničko i prozno delo. Smatram da je knjiga „Bio sam srećan konj’’ poput Nušićeve „Autobiografije’’, sa izvrsnim likovima, humorom, dvostrukom pozicijom naratora koji se javlja i kao dete i kao odrastao čovek, sa dinamičnom izmenom naratorske fokalizacije, i izvrsnom antropološkom slikom jednog vremena. To sigurno nije samo knjiga za decu. Nešto slično govore i za moj roman „Nebo nad cirkusom’’ gde sam stavio odrednicu u podnaslovu: „Roman za decu i roditelje“.

Rašu Popova su poredili s Diogenom. Da li je tome doprinela egzotičnost Rašine pojave ili njegova misaonost i da li se ljutio na tu komparaciju?

– Pitao sam ga da li u tom poređenju vidi išta pejorativno. Rekao je: Neeee… Pa Diogen je jednom silniku rekao da mu se skloni sa sunca! U Rašinom poimanju to je značilo da mu se skloni sa svetlosti. Ja, ipak, mislim da je poređenje sa Don Kihotom priličnije. Don Kihot je jurišao na vetrenjače, misleći da su divovi i zla bića koja su zaverena protiv lepote i dobra. Završavao je u blatu sav u ranama, jer su to bile prave vetrenjače. Rašine vetrenjače zaista jesu zla bića novog vremena koja ugrožavaju sve lepo i dobro, uključujući i decu, čiji je zaštitnik bio. Isus na jednom mestu u Jevanđelju po Mateju kaže: „Ako se ne povratite kao deca, nećete ući u carstvo nebesko“. Današnji svet je to zaboravio i to je njegov najveći greh.

Dan Raše Popova je održan osmi put. Kako je Vama izgledalo ovogodišnje sećanje na Rašu?

– To je neverovatno lep festival, kao oni morski u Kotoru, Herceg Novom, Dubrovniku, ali usred kukuruza i suncokreta, sa morem pod nogama koje mogu da čuju samo posvećeni. Pravi praznik na trgu, sa dva različita programa i brojnim umetnicima. A tu su i prateće manifestacije. Mene je impresionirao književni konkurs i dodela nagrada deci – to je  zaista bilo na visokom nivou. Oseća se briga domaćina i ruka izvrsnog pesnika Todeta Nikoletića. Ja sam dobro upoznao istoriju Mokrina, proveo sam u improvizovanom muzeju sa profesorom Badrljicom dva sata, i video kakvu slavnu istoriju i ljude ima Mokrin. Ponudio sam se da uđem u neki osnivački odbor koji će skupljati novac da se kupi ili otkupi neka kuća i da se adaptira u pravi muzej sa nekoliko odeljenja: istorija Mokrina, slavni ljudi Mokrina, slikari Mokrina, pesnici Mokrina, itd. Prava je sreća da Grad Kikinda ima osećaj za prave vrednosti i da pomaže Mokrinu baš koliko treba.

Osim za Mokrin i Rašu, Vas mnogo toga vezuje i za Kikindu, tačnije za jednu nezapamćenu kikindsku kišu?

– Za Kikindu je vezan moj najlepši doživljaj u čitavoj karijeri. Jednog 25. maja za Dan mladosti govorio sam stihove sa neke improvizovane bine u centru grada, u podne. Odjednom je grunuo strašan pljusak, koji nije prestajao pola sata. Ja sam nastavio da govorim, rizikujući i udar groma i strujni udar. Svi su se razbežali osim stotinak devojaka u školskim keceljama boje trule višnje i mladića. Sabili su se jedni uz druge i slušali stihove. Stvorila se jedna strašna energija koja je odolevala božanskoj sili i sve ispunjavala nekim čudnim stvaralačkim erosom. Godinama već slušam različite interpretacije tog čudesnog događaja. Pesnički par Zorica i Milorad (Vujić Bajin) koji žive u Kikindi, došli su u Mokrin i pričali mi da je tada počela njihova ljubav, prof. dr Jovica Trkulja ima sjajnu priču o tom doživljaju. Ali, već dugo nisam bio u Kikindi. Nameravam da dođem za Dane ludaje. Moj novi dečji roman ima naziv „Dan ludaja u Inđiji“ a jednim delom zbiva se u Kikindi, i želim da vidim kako to izgleda pre nego što ga predam u štampu.

Vaš rodni Srem, našu Kikindu i na kraju i čitavu Vojvodinu uvezao je Mika Antić u tri veličanstvene poeme. Može li danas neki pesnik da bude branilac kulture u javnom prostoru kao što su to nekad bili Mika i Raša?

– Objavio sam u subotičkoj „Luči“ esej „Srem Miloša Crnjanskog i Miroslava Antića“. Tu sam objasnio kolika je moć sadržana u delu književnih velikana, kad pišu o stvarnom ili izabranom zavičaju.

N. Savić

Dva stupca za Peru Zupca

Vaše recitovanje „Mostarskih kiša“ na LP ploči, doživelo je, čini se, još veću popularnost nego sama knjiga Pere Zupca?

– Da nisam to govorio ja, govorio bi neko drugi. Čudesna pesma koja ima strukturu romana. O tome sam pisao nedavno u studiji „Između Mostara i srpske Atine“, povodom pesničkog petoknjižja Pere Zupca. Predložio sam da se u Mostaru neki trg nazove „Dva stupca za Peru Zupca“, i da na trgu bude neki kameni monolit sa urezanim stihovima Mostarskih kiša. Kao ona kamena ploča koja zrači u filmu „Odiseja 2001“.