Sead Fetahi i Tatjana Bonjecka odlučili su da užurban život Italije i Švedske zamene za mir i spokoj u Sajanu. Sead, rodom iz Prištine i Tatjana, Ukrajinka upoznali su se u Bergamu gde su bili zaposleni kao kuvari u restoranu. Životni put odveo ih je Stokholm u kom je Tatjana odlučila da se presele u Srbiju.

-Duži period tražila sam kuda ćemo da se preselimo. Na internetu sam videla da se prodaje imanje u Sajanu. Kada sam ga prvi put pokazala suprugu bio je izričit u tome da ne želi da dođe ovde. Prošlo je pola godine i ponovo sam naišla na isti oglas i tada sam ga nagovorila da dođemo i pogledamo šta je to što se nudi. Za manje od sedam dana kupili smo kuću i okućnicu i već tri godine gradimo sebi život na severu Banata – otkrila nam je Tatjana.

Sead je 1994. godine iz rodne Prištine trbuhom za kruhom otišao u Italiju. Kako kaže nakon srednje ekonomske škole želja mu je bila da upiše Policijsku akademiju u Beogradu, međutim život je imao druge planove.

-Posle služenja vojnog roka i boravka na ratištu otišao sam u Italiju. Učio sam jezik i bio kuvarski šegrt. Zavoleo sam taj posao, pa sam jedno vreme imao i sopstvene restorane – priča Sead.

Dobio je ponudu da ode u Švedsku koju nije želeo da odbije, a Tatjana, takođe kuvarica, pratila ga je.

-U Stokholmu smo bili zaposleni u američkom restoranu. Bio sam šest godina šef kuhinje, ali naš cilj oduvek je bio da se preselimo u mirno mesto i sami proizvodimo hranu. Pre tri godine taj san se ostvario dolaskom u Sajan. Kuvanja se nismo odrekli. Pravimo svoj sir, a konstantno imamo i prijatelje koji nas posećuju i budu naši gosti više dana, te im spremamo specijalitete na koje smo ih navikli. Sređujemo kuću koja će biti etno kuća, za sve naše drage goste koji dolaze da uživaju u jelu i zdravoj hrani koji sami proizvodimo – napominje naš sagovornik.

Imanje je Tatjana tražila pet godina.

-Ovde sve imamo infrastrukturu neophodnu za život, u blizini je grad sa Bolnicom, supermarketima i svim neophodnim za život, a u selu imamo svoj mir. Ništa nam ne fali, u domaćinstvu imamo koze, ovce, živinu, patke, guske. Pravimo sireve i uživamo. Kao strana državljanka imam sva prava i ovo je sada moja kuća – dodaje Tatjana.

Domaćinstvo ima pet hektara i u njemu preovladavaju koze rase alpina.

-Ovakvo domaćinstvo postoji samo u snu. Živimo i jedemo u skladu sa prirodom, a toga više nema u Evropi i svetu. Cilj nam je da povećamo broj koza, sada ih je četrdeset i ima mesta za još dvadeset. To će nam omogućiti da razvijemo proizvodnju sireva koji ljudi ovde još nisu probali. Imam i avasi ovce i želja mi je da imam umatičeno stado. Ovu mlečnu vrstu ima svega pet, šest domaćinstava u Srbiji, a mi se nadamo da ćemo ih imati tridesetak. One su nam neophodne za izradu poznatog sira – precizira Fetahi.

U toku je izgradnja pogona za proizvodnju sireva. Mašine su poručene i vrlo brzo će stići, kako bi se proširila proizvodnja. Na pomoćnim objektima nalaze se table sa nazivom ulica Lenjinova i JNA. Fetahi je table pronašao u domaćinstvu i želeo je da ih sačuva jer ga podseća na ulice u Prištini u kojima je živeo.

Međusobno komuniciraju na italijanskom jeziku, iako Tatjana odlično govori srpski jezik i kako je rodom iz Ukrajine mentalitet Srba joj potpuno odgovara.

ITALIJANSKI I FRANCUSKI SIREVI
Na imanju porodice Fetahi proizvode se italijanski i francuski sirevi. Za proizvodnju koriste klasične italijanske recepte u čemu imaju nesebičnu pomoć italijanskih kolega.
-Za Srbiju, ukusi naših sireva nisu uobičajeni. Pravimo sir kaćotu koji u sebi sadrži paradajz, a osmislili smo i dva naša recepta. Eksperimentišemo sa tradicionalnim receptima jer nam je želja da u prodaju uvrstimo još nekoliko vrsta sireva koje sami osmišljavamo. Sve prodamo od kuće i naši kupci su uglavnom iz Beograda i Novog Sada – napomenula je Tatjana.

DOBAR GLAS DALEKO SE ČUJE
O lepom iskustvu koje imaju pričaju svojim prijateljima.
-Pomogli smo četvoročlanoj porodici Bočar iz Belorusije da se dosele u Sajan. Poreklom Rusi, želeli su da započnu sopstvenu proizvodnju. Kupili su kuću sa okućnicom i bave se plasteničkom proizvodnjom – kažu Sead i Tatjana.

PODRŠKA GRADA
Preko konkursa lokalne samouprave namenjenih poljoprivredi i ruralnom razvoju supružnici Fetahi dobili su sredstva sa kojima su kupili foliju za plastenik, muzilicu, kao i dve ture autohtone sorte živine „banatski gološijani“.
-Takve pomoći su retke u evropskim državama – saznajemo od Tatjane Donjecka.

A.Đ.