Čim je maturirala, sugrađanka Zorica Barišić odmah je počela da radi kao dispečer u taksi službi. Na poslu, kad god nije bilo poziva za vožnju, čitala je knjige. Najviše poeziju. I pomalo pisala, za svoju dušu, tek poneki stih. Sasvim slučajno za tu njenu neobičnu pasiju saznao je kikindski pesnik Nikola Vasić Topolovački i pozvao je u Klub književnika „Duško Trifunović“ koji je upravo osnivao.

– Nikola me je zaista mnogo podsticao da pišem još od samog početka rada Kluba, od 2009. i već dve godine kasnije objavila sam svoj poetski prvenac „Tragovi“ – kaže ova Kikinđanka. –Putovali smo po mnogim mestima i predstavljali naše književno stvaralaštvo. Mnogi ovdašnji pesnici, zahvalni smo Nikoli Vasiću što nas je nesebično podržavao u radu. Nažalost, on nas je zauvek napustio 2013. i ja sam se od tada samo povremeno pesnički oglašavala, jer sam njegovim odlaskom izgubila baš veliki oslonac. Za sve ove godine napisala sam još pesama dovoljnih za zbirku i nadam se da će uskoro biti objavljena. I danas na pesničkim susretima rado pročitam neku Nikolinu pesmu, jer želim da sačuvam uspomenu na tog divnog čoveka.

Zorica se u međuvremenu okrenula drugom hobiju, koji je, pokazalo se, unosniji od pisanja. Završila je krojački kurs.

– Naučila sam da radim na šivaćoj mašini i sašila prvi turban, želeći da pomognem jednoj pacijentkinji koja je bila na hemoterapiji i gubila je kosu. Bila mi je zahvalna i to me je ohrabrilo da nastavim. Počela sam da krojim različite modele turbana, najčešće od žerseja i lana i da to objavljujem na društvenim mrežama. Usledile su ubrzo pozitivne reakcije i prve porudžbine.

ŠIK MODNI DETALj

Iako mnogi ne vezuju ovaj odevni predmet za naše podneblje, Zorica kaže da su joj kupci najčešće Beograđanke.

– To što radim pretežno su egzotični modeli, često optočeni biserima, koje ručno našivam. Uz turban, svakom naručiocu poklanjam i traku, a često pravim i takozvane fascinatore. To je poseban ukrasni detalj za kosu, koji, kao i turban, nose oni koji žele da istaknu svoju ličnost.

VEZE I ŠTRIKA

Zorica izrađuje i kape i ukrasne kecelje, a i sama voli da nosi vlastite rukotvorine, pa je tako ona jedan od lepših manekena svojih modela.

–Rado nosim i šešire i kape, kao i ukrase za glavu. Narudžbina imam, jer su turbani lep modni detalj, koji ima svoje poklonike. Pored toga što ih prodajem, i dalje hoću da pomognem svim onkološkim bolesnicima, tako da ću sašiti besplatno turban svakom pacijentu, samo neka mi donese materijal- ističe Zorica, dodajući da pored šivenja, veze i štrika.

Uveče, kad završi posao za šivaćom mašinom i druge obaveze, vrati se svojoj prvoj ljubavi – poeziji, pa ispisuje nove stihove, ali i mnogo čita, kao u vreme kada je tek počinjala da piše. Omiljeni su joj francuski nadrealisti odnosno „ukleti pesnici“, a od domaćih: Miroslav Antić, Desanka Maksimović i neizbežni Duško Trifunović, koga Zorica često voli da citira stvarajući uz njegove stihove, i znajući da je umetnost usamljenički čin: „Povlačim se u svoju samoću, tamo gde su ljudi moga kova…“

N. Savić

Potpis slike: Onkološkim pacijentima besplatno šije turbane, samo da donesu materijal