Изложба „Лица Велике Кикинде“ отворена је вечерас у Народној библиотеци „Јован Поповић“. Аутор изложбе је библиотекар и професор српског језика, Слободан Томић. Пронашавши фотографију породице свог чукундеде, заинтересовао се за овај занат и уметност с почетка прошлог века у Великој Кикинди и тако дошао до радова једног од најпознатијих, Хечка Мора, који је потписник 23 породична и појединачна портрета изложених од вечерас у холу Библиотеке.

– Мор је у Велику Кикинду стигао из мађарског Макоа 1897. године и отворио атеље. Пуних 37 година фотографисао је лица овдашњих становника и правио уметничке портрете. Изложене су 23 фотографије великог формата, од укупно 74 колико је сабрано у каталогу који прати изложбу – каже Томић. – Фотографије сам набављао из различитих извора – највећим делом из колекције Драгољуба Бадрљице, затим из Народног музеја, из колекције Библиотеке. Хечко Мор је био познат и признат уметник у своје време, бавио се и сликарством, волео је да слика пејзаже и домаће животиње. Награђиван је у Будимпешти и у Хрватској. Имао је радњу у дворишту Сеђакове куће, преко пута од Католичке цркве. Поред тога,  бавио се и продајом опреме за фото-апарате, оптике, грамофона, грамофонских плоча, инструмената за мерење квалитета вина, ракије и млека, продавао је чак и  парфеме.

Томић истиче да је, овом изложбом и пратећим каталогом покушао да сачини збирку фотографија које ће осликавати уметнички портрет с почетка 20. века.

– Тек трећина лица нам је позната. На фотографијама је и много Мокринчана. У каталогу су, такође, и огласи из тог времена, на три језика. У њиховом сакупљању у Архиву помогли су ми Срђан Сивчев и Тијана Рупчић. Мислим да у свакој кући у Кикинди постоји бар једна Морова фотографија – закључује Томић.

Библиотекарка Завичајног одељења Библиотеке, Милана Бајкин, рекла је на веома посећеном отварању изложбе да је у Великој Кикинди, пре сто година, постојало чак десет фотографских атељеа.

– У социолошком смислу, чин одласка код фотографа био је веома значајан догађај, облачила се најсвечанија одећа, пратила се грађанска мода, а породице са села често су, за ту прилику, облачиле народну ношњу – истакла је Милана Бајкин. Жене су око врата стављале дукате – мираз и сва лица су била озбиљна са свечаним изразима.

Савршено разумљиво с обзиром на то да се, уколико је то могло да се приушти, фотографисало најчешће само једном у животу, за успомену и оставштину потомцима који данас, по сваком детаљу на фотографији, сазнају важне информације из живота својих предака.

С. В. О.