Музеј какав мање познајемо и музеј какав волимо

За најбољи музеј у Србији одлуком Међународног савета музеја у нашој земљи, кикиндски Народни музеј, година на измаку није била изузетно успешна само због титуле, која је и добијена захваљујући сјајним резултатима.

– Ове године имали смо девет изложби. Најатрактивнија је поставка о Диштрикту која је и последња отворена, а у годину смо ушли са изложбом о Ђоки Радаку. Веома успешне и посећене биле су и изложбе Дома војске и Природњачког музеја. Забележили смо 27 хиљада посетилаца, од тога 3.800 посетилаца Суваче, што је наш стандард – каже директорица, Лидија Милашиновић.

Уз програме за ширу јавност, Музеј је био домаћин две стручне конференције: Националног комитета и регионалне конференције југоисточне Европе ICOM-а (Међународног савета музеја).

Иако се финансирају из буџета Града, захваљујући агилности и сталним конкурисањем за средства Републике и Покрајине, у Музеју су, схватајући то као задатак, ове године реализовали и седам пројеката.

За пројекат са Центром за пружање услуга социјалне заштите, „Нашом кућом“, Министарство културе је определило 167.000 динара, а за санацију депоа и његово опремање – 3,5 милиона. За археолошка ископавања у Мокрину добијено је милион динара.

Од ресорног Покрајинског секретаријата по конкурсу је опредељено 800.000 динара за конзервирање и рестаурацију банатских икона, затим 300.000 за реконструкцију Суваче – обнављање зидова од блатног малтера, и 550.000 за изложбу посвећену јубилеју – два и по века од оснивања Великокикиндског привилегованог диштрикта, за коју је и Министарство определило 1,2 милиона. Укупно је, каже директорица, по конкурсима, у 2024. години, стигло 7.517.000, уз учешће сопствених средстава, које је обавезујуће. По конкурсима је добијено два пута више средстава од висине буџета ове установе за програме.

– Поносни смо на пројекте које смо до сада реализовали – каже директорица Милашиновић. – Један од њих, банатске иконе, посетиоцима ће бити доступне већ за месец дана. Уз то, музејски депо, простор некадашњег затвора, реконструисали смо тако да, што је више могуће, задржимо његов аутентичан изглед. То је простор међуспрата у којем су биле ћелије. Сачувана су оригинална врата и подови, интервенције су биле минималне. Музеј се у овај простор уселио у другој половини седамдесетих година и једно време функционисао паралелно са затвором у којем су се тада већ служиле само казне за мање прекршаје – до 30 и 60 дана. Још увек се виде урезани иницијали, имена затвореника, али и исцртане „мице“ на подовима које су затвореници играли, као и алка у зиду. Штета је што нису сачуване све пећи које је Музеј, по усељењу, однео из затвора.

Како је овај део зграде Курије већини јавности потпуно непознат, у Музеју се надају да ће, наредне године, добити средства по пројекту обнове још једног дела затвора и његовог оспособљавања за депо и тада ће, најављују, у једном кратком периоду, тај део Музеја бити доступан посетиоцима који ће моћи да виде како се, у металним орманима чувају најосетљивији експонати – мапе и оружја.

У Музеју године, јасно је свима који су га посетили, не спавају на ловорикама. Захваљујући стручном и креативном тиму стално се остварују занимљиви програми, много се ради са најмлађима, и историја се, на занимљив начин, приближава и упознаје, како би се више научило из ње.