Није било дилеме да ли ће Миленко Јованов, шеф посланичке групе Српске напредне странке у протеклом сазиву Скупштине Србије, поново освојити мандат у највишем представничком телу. Не само да је био „први међу једнакима”, већ и убедљиво најактивнији у редовима посланика. Бројним наступима у Скупштини потврдио је бриткост у изразу и изузетан ораторски дар, те беспоштедно залагање за политику коју води председник Александар Вучић и Српска напредна странка. За разлику од већине претходника из нашег града, остао је да са породицом живи у Кикинди, и да позицију на којој је, користи за лобирање за свој град.
О протеклим изборима, нередима које је изазвала опозиција у Београду, медијским нападима, залагањима за развој Кикинде, раду канцеларије народног посланика, градској власти, али и фудбалу, са Јовановим је разговарала Јелена Црногорац.
После избора, Српска напредна странка има разлога за задовољство. Какав је, после 17. децембра, однос ваших очекивања и изборних резултата?
– Ми настављамо тамо где смо стали. Следи проглашење изборних резултата после понављања избора на неким бирачким местима, потом формирање Парламента, Владе и да наставимо да се боримо за подизање животног стандарда грађана и за развој Србије када је у питању инфраструктура, привреда, запошљавање… После 11 година добити овакву подршку је част, али и велика обавеза да се испуне очекивања грађана, као и све што смо говорили у кампањи. Нема времена за чекање, него да што пре кренемо да радимо.
Ви сте били један од оних који је указивао да опозиција има планирани сценарио да организује протесте после избора, тражи њихово поништавање и изазове насиље на улицама у циљу рушења власти. Сведоци смо били насилног покушаја упада у Скупштину града Београда. Куда нас све то води?
– Било је очигледно да ће се овако понашати. Па исти сценарио понављају од 2017. године. Шта је овде, међутим, важно? Они су, тачније њихови чувари кутија, потписали апсолутно све записнике! Ни на једном бирачком месту у Србији нису имали никакву примедбу на изборни процес и резултате. На сам изборни дан, нису се појавили у медијима до пола 11 увече, тада је било прво њихово обраћање. Били су шокирани својим лошим резултатима, пре свега у Београду, то сведочи и њихов партнер Милош Јовановић, а онда су се сетили да сутрадан прогласе некакву крађу. Као Срећко Шојић. А онда да погледамо шта су све причали. Прво су рекли да је 40.000 људи из Републике Српске гласало у Београду. Па кад им је речено да за цео дан више од 20.000 људи није прешло границу, а немају сви право гласа, та лаж престане, а креће нова. А нова је да су 30% уписаних у бирачки списак фантомски бирачи! То је 500.000 људи! Е, а када су видели да нико у те лажи не верује, онда су покушали насилно отимање власти нападом на Скупштину Града Београда.
Шта је овде заправо тема? Они хоће на силу да промене вољу народа. Да отму на силу оно што им народ гласовима није дао. Да без обзира шта народ хтео, они буду власт, јер им се хоће. Е, тај филм неће да гледају ни они, а ни они који им дају упутства шта да раде. Дакле, избори су били чисти, резултат јасан, ми смо мандат народа добили, а за насиље и демолирање Београда мораће да одговарају. Очигледно у свему томе има и утицаја страног фактора. Неко се надао да ће успети изборима да дође у позицију да врши притисак да Србија промени политику када је у питању КиМ, увођење санкција Русији, али народ то није желео и у складу са тим је и гласао. Е, а сада би, супротно вољи народа да ту политику наметну силом, на улици. Међутим, џаба им све, то се неће десити.
Који су, по вама, разлози за изборни дебакл СПС-а? Више него двоструко мање гласова добили су и у Кикинди?
– Можда би умео боље на то да Вам одговори онај њихов стручњак који је председнику Вучићу и мени држао лекције у Бодрожићевим новинама, које је, узгред, и финансирао, наравно не из свог џепа, већ парама радника „Тозе”. Шалу на страну, не бих се бавио њима. Нека сами анализирају своје резултате. Гледам првенствено у наше двориште. Резултати које смо постигли су нам на част и понос. Посебно сам поносан на резултате које је листа „Србија не сме да стане” постигла у Кикинди. Захвалио бих се свима који су нас подржали. Народ у Кикинди воли и подржава председника Вучића и политику коју он води и велико хвала на томе. Исто тако, честитам људима који су радили кампању у Кикинди, Срђану Кружевићу, координатору наше странке, Станислави Хрњак, председници Градског одбора, и свим људима, а то су на стотине њих, који су вредно и посвећено учествовали у кампањи која је дала овако добар резултат. Додатну и личну сатисфакцију ми пружа то што се знало да сам кандидат на листи „Александар Вучић – Србија не сме да стане“, као и који сам на листи. Ви сте, уосталом, писали о томе. Међутим то ни на који начин није ослабило резултат, иако сам мета лудачке кампање која траје већ седам година у континуитету. То су биле најгоре увреде, клевете, лажи, објаве на друштвеним мрежама, неке су се решавале на суду, па се и доказало какви су лажови. Тако да кад се све узме у обзир – заиста ме резултат наше листе и глас народа у Кикинди чини поносним. Што се тиче осталих, нека се свако почеше по глави, размисли шта је и како радио, па га је народ наградио или казнио гласовима.
Да ли видите СПС и даље као ваше коалиционе партнере?
– Видећемо, то је ствар процене странке. Председник Вучић је у вече избора рекао, а са тим се потпуно слажем, да нам је потребно неко шире јединство и консензус. Подржавам тај став. Још нисмо у странци разговарали о будућој коалицији, а кад будемо, обавестићемо јавност благовремено шта смо одлучили.
Како коментаришете изборно изненађење- др Несторовића?
-Озбиљна истраживања су то наговештавала неки дан пред изборе. Очигледно је да за бираче са тог политичког спектра др Несторовић делује аутентичније од оног што је понуђено у прошлости кроз Двери, Заветнике, Народну странку итд. Али понављам, пре свега се бавим нама. Ми већ сада анализирамо шта је то што смо могли боље, где смо имали пропусте и какву поруку су нам послали бирачи других странака. За разлику од ових који вређају људе који су гласали за листу „Србија не сме да стане”, ми поштујемо све бираче за кога год да су гласали. Тамо где има простора да размислимо о критици, свакако да ћемо анализирати како да на те примедбе реагујемо и поправимо ствари. Наравно, постоје они који само мрзе и у чијим ставовима нема ничег рационалног и озбиљног и ту и нема о чему да се озбиљно разговара, али тамо где је критика озбиљна и аргументована, имамо обавезу да размислимо о ономе шта нам се замера.
Због чега код нас нема уједињавања нити слоге власти и позиције када је реч о најважнијим, стратешким државним питањима?
– Зато што имате људе који сваку ситуацију користе не би ли забележили неки политички поен. Нажалост, то смо у прошлом сазиву видели на најтежој теми за српски народ, а то је Косово и Метохија. Када је било важно да на унутрашње – политичком плану, али и ка споља пошаљемо поруку јединства, уз све разлике у погледима на то питање, ми смо имали ситуацију да Милош Јовановић скида кравату и залеће се да бије председника државе. Инцидент који су одмах са одушевљењем преносили Куртијеви медији у Приштини, а онда и медији у региону који на ружан начин говоре о Србији. И то су људи који за себе кажу да су национално одговорни. Онда можете замислити како би се понашали да себе тако не доживљавају. То је, нажалост, пропуштена шанса. Као што је пропуштена шанса да сви заједно осудимо сваки вид насиља, након две страшне трагедије у мају. Уместо тога, имали смо злоупотребу трагедије и покушај да се на смрти деце дође на власт. Ево, сада се трагедија десила у Прагу. Четрнаест младих људи је побио неки лудак. 25 ранио. Студената, углавном. Има ли шетњи, претњи, покушаја смене власти због тога? Наравно да нема. Нема никога у свету ко би пао тако ниско да такву трагедију злоупотреби. Само наша опозиција. И у овоме су учествовали сви. Буквално сви. И леви и десни. И зелени и плави и жути… Дакле, тај недостатак озбиљног погледа на политику и односа према држави и народу је узрок да немамо национални консензус по најважнијим питањима. Нисам оптимиста ни да ћемо га имати у наредном периоду. Не због СНС-а.
О ЛОБИРАЊУ ЗА СВОЈ ГРАД И МЕДИЈСКИМ НАПАДИМА
Годинама уназад сте били мета сталних медијских напада у најразличитијим контекстима? Како реагујете на њих?
– То је са једне стране део посла, а са друге тако функционишу Шолакова и Ђиласова фабрика мржње, њихови политичари, новинари, најамници и надничари… Па погледајте шта раде председнику Вучићу и његовој породици. Као неко ко је одабрао да се бави политиком, немам права да се жалим, али важно ми је што грађани Кикинде не верују онима који су то радили и то је и овог пута потврђено. Јер, заиста је смешно да ми лекције држи биће које се обраћало колеги са: „Неђо, Неђице, воле чокански!“. Говорим о Жељку Бодрожићу, који је умислио да има права некоме да држи предавања, јер је ваљда, и бићу ироничан, познат као фини господин софистицираних манира. Изгледа да је поверовао у лажну слику коју гради о себи и коју прода на неко време некима по Београду, или Новом Саду. Али то овде не пролази. Ми га овде одлично знамо.
Да ли то има и неку личну компоненту?
Чини се да има, али нисам стручан то да тумачим. Ја сам правник, нисам психијатар. Међутим, одлично му иде то што ради и само нека настави. Нама је из избора у изборе резултат све бољи, а ја сам давно схватио да није битно шта се говори, него ко говори, па ме, што кажу овде „боли ћошак“ за то шта о мени мисли и пише и Бодрожић и читава та Ђиласова и Шолакова екипа.
Лобирате за Кикинду, посебно када је реч о важним инфраструктурним пројектима. О томе смо писали наводећи конкретне пројекте. Како сте ви задовољни Кикиндом данас?
– Задовољан јесам, али далеко од тога да сад смемо да будемо опуштени. Има још много тога да се уради, али су многе ствари далеко унапређене у односу на 2012. годину. Само кад погледате број фабрика, гранични прелаз Наково, саобраћајнице… То је огромна промена, али има још много простора за напредак.
Како лобирање изгледа у пракси?
-Тако што искористите позицију на којој сте да представите ономе ко доноси одлуке интерес вашег града и тражите помоћ и подршку за реализацију пројеката.
Нисте много у јавности говорили о томе?
Желим да се захвалим колегиници Станислави Хрњак, која је искрено и поштено говорила о томе у вашим новинама. Заиста радим оно што се од мене тражи и урадио сам све што је затражено, чак и неке ствари на своју иницијативу, али се то ретко спомене. Али шта ја ту могу? Нема много смисла, сложићете се, да станем испред Културног центра и заустављам пролазнике да бих им рекао да сам код Маје Гојковић ишао да објашњавам зашто нам је потребно тих 25 милиона за реконструкцију крова на згради. Ако директор Културног центра не види да треба то да каже, не могу ни ја уместо њега. Или да заустављам аутомобиле у Башаиду и причам људима у њима каква је била моја улога да тамо крене изградња кружног тока, јер је Бојан Микалачки као председник МЗ Башаид то рекао медијима и захвалио се, а ови нису пренели. Вероватно није било места у тексту. Захваљујем се свима који то спомену, јер ми значи из простог разлога што сам увек био „алергичан” на људе који су отишли из Кикинде и потом је заборавили. А ја ништа нисам заборавио, а нисам нигде ни отишао, јер овде живи цела моја породица. Немам ни намеру да одлазим и чиним све што могу да урадимо додатне ствари за наш град. Да ли је могло више, верујем да јесте, и, искрено речено, мислим да нисмо потпуно искористили потенцијал који су позиције на којима сам се налазио од 2016. до данас омогућавале. Ја сам увек на располагању, али иницијатива мора да иде одавде. И најважније је да урадимо конкретне ствари, а после, што каже Илија Чворовић, ако ме се сете – сете.
Радови су почели, очекивања су да ће Осмех Војводине имати стратешки значај за нас?
– Нас та саобраћајница повезује са Коридором 10. И онда аутопутем даље куда хоћете. Брже ћете стићи, иако је дуже, него кроз 10 насељених места да путујете. Та саобраћајница кад дође до Оџака продужава се на хрватску границу и то ће за људе из Темишвара бити најкраћи пут до Јадранског мора. Постојала је намера да се прави саобраћајница на југу Мађарске чиме бисмо били заобиђени и добро је што смо то избегли. Нама брза саобраћајница значи у стратешком смислу, и отвара даље могућности за нове инвестиције. У плану је и реконструкција пруге Панчево- Зрењанин- Кикинда, која би требало да буде за брзину возова од 120 км/сат. Рачунам да ће од Београда до Панчева воз локалног карактера бити решен, тако да ћете за сат времена возом бити до Панчева. а потом локалним брзим возом до Београда. Често наши људи кажу да смо слепо црево, а овим ће Кикинда добити један потпуно другачији стратешки положај. Онда морамо да се боримо за даље. Да се повежемо на аутопутеве које Зрењанин добија, да се спусти, рецимо од Новог Бечеја преко Кумана на Зрењанин, да се ураде обилазнице око Башаида и Меленаца, па да се промовише северна траса према Кнежевцу и Хоргошу. То би за Кикинду значило једну потпуно нову димензију. Али нас борба за све то тек очекује.
Малочас сте поменули да можда ипак није потпуно искориштена ваша позиција. Због чега?
Не знам. Просто имам утисак да смо могли више. Мирно спавам јер сам урадио све што је од мене тражено, а неке ствари сам урадио и сам, као што је било обезбеђивање новца за Диспанзер за жене. Свакоме сам увек био доступан од председника месних заједница, преко директора установа и јавних предузећа до локалних органа власти.
У протеклом периоду, Кикинда није имала такву спону са највишим местима одлучивања у држави, а то отвара многа врата.
– Не бих се сложио са Вама. Зоран Милешевић је имао контакте и са Борисом Тадићем, председником државе, и са Бојаном Пајтићем, а да не причам о Душану Елезовићу и још некима. Били су на ти, али ништа није радио за град, већ за себе. Од његових контаката имамо хладњачу, коју је „продао“ Ђиласу, а где данас држе псе, или шта већ. Пут за Аду је посебна тема о којој ће се тек причати. Него, не видим га да иде по граду и маше папирима и пресудама судова ових дана. Надам се да ће грађани Кикинде ускоро имати прилику да чују зашто је поново у мишјој рупи. Дакле, мислим да смо и ту показали значајну разлику у односу на тај период. На мом месту, исто би се понашала и Станислава Хрњак или Никола Лукач, у то сам уверен. То је ствар односа према граду у ком живите, према људима са којима живите, васпитања и културе, чак не ни политичког опредељења.
Важите за особу која „ведри и облачи” градом. Да ли вам то импонује или вас нервира?
– То није тачно, али што би ме нервирало? Неко вас чини моћнијим него што заиста јесте. Они крећу од себе и времена када је Зоран Милешевић седео у Нарвику, а људи из градске власти долазили да им изда налоге шта и како да раде, а ко не послуша, он га смени. Ко не верује, нека пита госпођу Јагоду Толицки. Град данас функционише на другачији начин, има градоначелника и локалне органе. А ја, нити сам, Богу хвала, профил Милешевића, нити имам намеру то да будем. Мој посао и није да се бавим локалном политиком, као ни локалних политичара да се баве политиком на државном нивоу. Кад ме питају за савет и мишљење, кажем им, али да ја намећем своје мишљење и ставове, а да неко други одговара за то, не пада ми на памет нити би то било фер и коректно пре свега према Николи Лукачу, а онда ни према другима који су део локалне власти.
Спекулише се о томе да поједини представници других партија желе да прелете у СНС? Има ли таквих понуда и какав је одговор странке на то?
-Могу само начелно да кажем, јер то је питање за Станиславу Хрњак, да сви који желе да се прикључе борби за модерну и пристојну Србију и Кикинду у њој су добродошли.
Високо сте позиционирани на листи „Александар Вучић- Србија не сме да стане”? Какав желите даљи развој своје политичке каријере, шта су ваше амбиције?
– Кад дођете на одређене позиције у политици, нисте само ви ти који неком жељом или амбицијом одређујете где ћете се наћи. Много тога зависи од околности. За председника Вучића, председника странке Вучевића и СНС сам увек на располагању. На свакој позицији даћу све од себе да политика у коју дубоко верујем и која мења нашу земљу на боље, добије подршку грађана. И да сутра не будем посланик нити на било којој функцији, исто бих се понашао. Највећи део својих амбиција сам већ остварио, тако да и немам неких претераних жеља, бар у вези са политиком. Приоритет је да се држава и друштво, које ћемо оставити будућим генерацијама, поправљају на боље, као и да за град у ком живим са својом породицом постигнемо још боље резултате. Свако од нас треба да да свој допринос тамо где нам онај ко мало шире и боље види целу поставку „игре”, одреди где ћете бити. Фудбалским речником речено, сви би волели да буду на месту центарфора, оног који даје голове и кога навијачи обожавају, али неко мора да буде и задњи везни, десни бек, неко и на клупи, јер, на крају крајева и то је део тима. Неко, опет, подржава са трибина, што је такође битно. Дакле, свако ту има своју улогу, а која год моја да буде, даћу све од себе да је одиграм најбоље што могу.
КО ЋЕ БИТИ ГРАДОНАЧЕЛНИК?
Очекују нас локални избори на пролеће. Спекулисало се о томе ко ће бити градоначелник, а у једном тексту су и помињани наводни кандидати.
– Нисам се давно тако слатко и дуго смејао, као када су те спекулације изашле у једном сада већ непостојећем медију. Фрапантно ми је да ико може да потпише и објави онакву гомилу глупости, трачева и измишљотина. Али и то говори о председнику НУНС-а, његовој озбиљности и знању. Човек напише да ја, као, за градоначелника гурам кума Владе Галића, а Галић, логично, уместо свог кума, гура човека кога сам ја довео и учланио у СНС. И никакву нелогичност он у томе није видео! Притом, ни један ни други не желе да буду градоначелници све и када би им неко нудио. Ко ће за шта бити кандидат, одлучиће странка. Ко ће где бити изабран, одлучиће народ. Мислим да се Никола Лукач заиста труди и ради, а оно што је по мом најдубљем уверењу за сваку похвалу, то је да је остао народски човек какав је био и пре доласка на ову позицију. То је човек који по сат времена пролази тргом, јер са сваким стане и свако може да му се обрати. Мислим да је то веома важно, да грађани имају комуникацију са градоначелником. О свему осталом кад дође време.
ОТВОРИО ВРАТА СУГРАЂАНИМА
Пролетос је са радом почела ваша канцеларија народног посланика, која се налази на градском тргу, где суграђани долазе са питањима, предлозима, проблемима…Због чега вам се најчешће обраћају?
– Више стотина људи је прошло кроз канцеларију. Различити су разлози, а најчешћи проблеми са управом, односно онима који врше управна овлашћења. Моја молба и апел је да се људи из локалне самоуправе тиме позабаве, јер радници управе постоје због народа, а не народ због њих. И срамота је да људи остану без одговора. И не је одговор. И не може је одговор, али дајте одговор. И не обећавајте оно што не можете после да реализујете. Никада никоме нисам ништа обећао, иако сам помогао да се многе ствари реше или убрзају. Дакле, запослени у управи су ту због грађана, а не обрнуто, и обавеза је да буду љубазни, пристојни и дају одговор, а не да бахато откаче људе.
НОВИ ЖИВОТ ОФК КИКИНДЕ
Познат је ваш ангажман у ОФК Кикинди? Како сте задовољни постигнутим?
– Многе добре ствари су урађене, клуб и симболички представља разлику од периода када су њиме руководили Милешевић, Бодрожић, Панић. Обновили смо омладинску школу која је била уништена. Деца су нам одлазила у Спартак, Војводину у најмлађем узрасту, што по мом уверењу, није добро ни за децу ни за родитеље. Фудбал је суров и није једноставно да дете успе. Треба у свом граду да има услове фудбалски да се развија, а ако буде имао квалитет, доћи ће по њега ови велики клубови. Ту је и Марко Вукобрат који води врло добро води спортски део, укључен је и већи број људи у организацију клуба и успели смо у фудбалском свету да вратимо углед какав је клуб некада имао. Имамо младу, можда и најмлађу екипу у лиги и велики број играча из места. И ту мислим да смо рекордери. Али политика клуба је да то буде још израженије и треба нам још две до три године да сјајни клинци из млађих категорија дођу до првог тима да и то постигнемо. Међутим, ни то није могло да прође без квазистручњака, који су из беса и љубоморе подносили кривичне пријаве за наводно нека намештања утакмица. А пријаву подноси морална громада и чувени фудбалски прегалац, Жељко Бодрожић, за кога цео град зна како је пред Бориславом Плавшићем Жапцем мигољио и гмизао као кишна глиста, не би ли добио бодове у Новим Козарцима да Кикинда не би испала из лиге. Али то није за пријаву, је л? Да не причам даље о још пикантнијим детаљима да се народ и крсти и смеје. Пријава је, наравно одбачена, само су без везе малтретирали људе. Али такви ништаци својом поквареношћу и злобом свакоме ко жели нешто да уради у граду огаде саму идеју да се укључи у било шта, да било шта ради у јавном интересу и људи неће да се укључе у спорт, културу, ни у било какву другу делатност где могу да допринесу, јер шта им треба да их неко провлачи кроз блато и пљује њихов рад и труд?! А када се сви квалитетни склоне, онда све допадне њих, а заврши се тако што ствари пропадну, на стадиону буде трава од метар висине и сви кукају да им је клуб дужан паре.
