Млади суграђанин похађа мастер студије у Словенији. У минулој академској години био је у Будимпешти на размени студената и усавршавао се. У Дебрецину је освојио треће место на тамошњем државном такмичењу у кларинету

Хук са оближњег Градског стадиона и понека прелетела лопта која напусти оквире игралишта делују довољно стимулативно за младо биће које тражи своје преокупације. Међутим, од све те близине стадиона ОФК Кикинде, са којим двориште нашег саговорника дели само зид, остао је само хук с трибина. Ритмичко навијање деловало је инспиративно, али не толико да би се наш саговорник одлучио за лоптање. Матију Француског је повукао ритам. Све је указивало да ће се определити за уметност.

Од малих ногу је цупкао и поскакивао уз ритмичне звукове који су у њему будили жељу да настави трагом који су му родитељи утабали.

– Откад знам за себе, покретао ме је ритам – каже нам овај млади кикиндски кларинетиста. – Чак и звук веш машине или једноличан звук хидрофора покретао ме је на игру чим сам проходао. Упијао сам све што чујем. Мало касније сам слушао много музике код куће, јер ми је мама професор у музичкој школи и у нашој кући је музика део свакодневице – наглашава овај младић.

И његов отац Радован је везан за музику с обзиром на то да је својевремено био тонац на Радио Кикинди. Све је, дакле, указивало да ће се син пре определити за уметност него за фудбал.

– Матија је од малих ногу желео да упише искључиво музичку школу, што је и успео с лакоћом. Са осам година прво се уписао на гитару, а четири године касније уписао је и кларинет, који убрзано похађа, тако да је за две године истовремено завршио оба инструмента – поносан је отац Радован. – Морамо да споменемо професоре. Наставник гитаре је био покојни професор Младен Мандић, који је био један изузетан човек и педагог. Први професор кларинета је био Марко Ћурчић, други Ђуро Пете, а трећи Тадеј Кениг из Љубљане.

После тога у Матијином усавршавању све је текло много лакше.

– Средњу музичку школу „Исидор Бајић” завршио сам у Новом Саду. Још током средње школе освојио сам многе награде, међу којима прву награду на такмичењу „Даворин Јенко” у Београду за 2018. и 2019. годину. Потом на суботичком ФЕМУС-у такође прву награду, па на Републичком такмичењу четири године заредом био сам такође најбољи – додаје с поносом. Уз то, овај даровити Кикинђанин добио је и Видовданску, Доситејеву и још низ других престижних награда.

МАСТЕР СТУДИЈЕ У СЛОВЕНИЈИ

– Још у оквиру ниже школе на Фестивалу музичких и балетских школа у Зајечару освојио сам прву награду са максималних 100 бодова и до дана данашњег сам једини ученик ОМШ „Слободан Малбашки” који је остварио такав резултат на том фестивалу – наглашава овај инструменталиста додајући:

– Још увек сам на мастер студијама у Словенији. У минулој академској години био сам у Будимпешти на размени студената и усавршавао се. Уз то, у Дебрецину сам освојио треће место на тамошњем државном такмичењу у кларинету. То искуство ми је било драгоцено за одбрану мастер рада који ће уследити. У Мађарској сам имао низ наступа. Сарађивао сам са многим тамошњим музичарима. Одлично смо се разумели. Говорим словеначки, мађарски, енглески, српски, а ту је, наравно, и музика као универзални језик ако негде лингвистика запне.

Наш саговорник наводи да кларинет од свих дувачких инструмената има највећи опсег. Он са успехом барата и са три врсте барокних фрула, са којима је имао и концерт у Будимпешти, а уз то свира и малу усну хармонику, међутим кларинет остаје његова прва и трајна животна љубав.

А на наше шаљиво питање како шармира девојке, с обзиром на то да не може истовремено да свира и да им дели комплименте, Матија лаконски одговара да им се удвара с лакоћом, јер, како каже, звук кларинета на њих делује очаравајуће.

Н. С.

Пројекат „Млади у фокус: знање за будућност“ подржало је Министарство информисања и телекомуникација. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.