Љубица Војводић награђена на Фестивалу природњачког филма: посвећена беспомоћним и осећајним бићима

На управо завршеном, другом Фестивалу природњачког филма Музеја у Смедереву, наша суграђанка Љубица Војводић, дипломирани биолог, награђена је за свој кратки документарни филм „Цилетова башта Месечеве улице“. Одлуком седмочланог стручног жирија конкурса „Филмски истраживачи природе“, ово остварење, односно његова ауторка, заузели су високо друго место.

Иако су јој проучавање природе струка, али и страст, награђени филм је њено прво комплетно ауторско филмско остварење – сама је потписала све сегменте, од идеје, сценарија, снимања до монтаже, и у јакој, међународној конкуренцији, од жирија експерата у овим областима, освојила награду.

– Филм прати дешавања у мом дворишту током месец дана. Снимала сам га почетком прошле године, када сам поставила хранилицу за птице. Прво су се окупиле сенице, а затим и врапци. Сенице су агресивне и не допуштају врапцима да приђу, зато сам направила још једну хранилицу и оставила масне кугле од зрневља за сенице којима је то главна храна током зиме. На тај начин сам их раздвојила и почела да их посматрам. Сатима и данима сам их пратила и радовала се. Највећи део филма снимила сам кроз прозор. Затим сам изашла у двориште, и, на крају сам могла и да им приђем. Све то ми је давало много позитивне енергије, просто ми је била терапија и само да их посматрам. Птице много лепог могу да вам врате, само ако им пружите мало пажње. Коса сам дуго чекала да га лепо снимим и на крају ми је и позирао – прича Љубица Војводић.

Током процеса Љубицу је, каже, као својеврсни асистент, пратио њен мали сијамски мачор Циле.

– Када је снимање било завршено и када сам започела монтажу, а било је то у време помора птица у Накову, мој Циле је пронађен отрован испред моје капије у Доњој водоплавној, некада Месечевој улици, и због свега тога, одлучила сам да филму дам назив „Цилетова башта Месечеве улице“.

У свом првом великом остварењу ауторка је спојила две љубави – према природи и према музици јер је музичка подлога опус групе „ЕКВ“.

Њену страст преточену у осам филмских минута, препознао је жири и, самом наградом, мотивисао је за даље стварање. На свечаности уручења добила је и монографије и књиге, али и ваучер за куповину опреме за снимање.

Овај фестивал природњачког филма, напомиње Љубица Војводић, посебан је по томе што, осим професионалцима из филмске индустрије, прилику даје и аматерима у овој области. С обзиром на то да Фестивал има и категорије за основце и средњошколце, то је прилика да се мотивишу и наставници и ђаци да учествују на конкурсу.

– Кикинда је јединствена по томе што је, градском одлуком 2013. године, део трга проглашен за заштићено станиште сова утина. Ово би могао да буде и позив да се сада, у сезони када је птицама потребна храна, у сарадњи са Друштвом за заштиту и проучавање птица Србије, на местима у граду где би то било погодно, поставе хранилице и вода, и по томе бисмо били први у држави. Свим птицама станарицама потребна је храна а хранилице се праве претежно за птице певачице које живе у градској средини, за сенице – велику, плаву, јелову, врапце – пољске и покућаре, за црвендаће, косове, зелентарке, краљиће, зебе – наводи Љубица Војводић.

Она додаје да Друштво за заштиту и проучавања птица организује акцију под називом „Птице моје хранилице“ у којој се позивају људи да направе хранилицу у свом дворишту, да пронађу задовољство у посматрању птица из топлине свог дома и да их изброје и доставе податке Друштву које их сабира. Управо ова акција и Љубицу је инспирисала, што је довело и до следећег корака, а то је да своје уживање у томе и документује.

Љубица Војводић са Војом, својом подршком на пројекту

– То није велики издатак. Довољно је и да ставите шаку сунцокрета на свој прозор. Помоћи ћете и то ће вам причинити велико задовољство. Ако посматрамо природу, сигурно је да ћемо се осећати боље, а ако се мало удубимо, много тога можемо да научимо – истиче Љубица Војводић, биолог, иначе музејски саветник у кикиндском Народном музеју и додаје:

„Птице су моја љубав и одувек су ме инспирисале. Мој филм посвећен је беспомоћним, невиним, дивним и осећајним живим бићима страдалим од бездушне (не)људске руке“.

Љубица се већ припрема за следећи филм о птицама. „Видећу коју ће причу сада да ми испричају“, каже. И наставиће своју мисију, верујући у то да ће јој се придружити сви који природу осећају као и она.

С. В. О.

Награђено остварење Љубице Војводић можете гледати овде.