У Кикинди је, према подацима из 1825. године живело 12.344 становника. Од тога је близу 80 одсто било православних Срба. То становништво осећало је потребу да има своју културну институцију. Припреми и извођењу првог позоришног комада кумовао је Јоаким Вујић, отац српског театра. Наиме, 1834. године на путовању за Пешту, Вујић је дошао у Кикинду и задржао се једно време код својих пријатеља, проте Василија Стојановића и учитеља Аркадија Петровића.
Под утицајем и по наговору Јоакима Вујића, кикиндски студенти права, Ника Петровић и Лука Лисулов, сакупили су дружину и почели са припремама позоришног комада Јована Стерије Поповића „Светислав и Милева“.
Августа 1834. група Кикинђана изводи премијеру позоришног комада на српском језику у просторији кафане „Код златног плуга“. Извођење овог дела обрадовало је Кикинђане, сала је била препуна, а гледаоци су срдачно поздравили извођаче. Често је извођење представе прекидано аплаузима и захтевано понављање појединих сцена.
– Значај извођења овог Стеријиног дела није само у томе што је то у Кикинди била прва позоришна представа на српском језику у извођењу кикиндских дилетаната, већ је то било једно од ретких извођења овог дела у првој његовој верзији. Дело је штампано као Стеријин првенац 1827. године у Пешти. Све до 1834. дакле седам година након објављивања, драма се није појављивала на сцени. Кикиндска позоришна дружина ју је прва извела. После Кикинђана, 1838. године „Светислава и Милеву“ игра летеће дилетантско позориште из Новог Сада, које ово дело изводи 1840. и у Загребу и Бечеју, а исте године играју га и ученици учитељске школе у Сомбору. У првој верзији овај Стеријин првенац игран је свега 4 или 5 пута и то увек без знања и учешћа аутора. Тек 15 година после, након преласка у Београд, Стерија уочава недостатак драме, прерађује је, па ово дело, поред извођења у београдском Театру на думруку, доживљава велики успех и у другим позориштима. Тако га је Српско народно позориште из Новог Сада ставило на репертоар одмах по оснивању (1861) а било је на репертоару све до 1884. године. Али Кикинђани коначну верзију никада нису видели. Прва позоришна дружина није ни сачекала другу верзију ове драме, а и студенти права, Петровић и Лисулов, отишли су на наставак студија. Потоње дружине за ово дело нису биле заинтересоване- наводи у књизи „Позоришни живот кикиндских Срба”, аутор Сава Савин.
Деценију касније у Кикинди су се нашла два човека, љубитеља културе, и кренуло се у оснивање позоришне дружине. Један је био Никола пл. Стојановић, кикиндски сенатор, родољуб, културни мецена, директор кикиндских школа и оснивач српске читаонице, а други Љубомир Јовановић, бивши секретар кнеза Михајла Обреновића, који се, након свргавања кнеза, доселио у Кикинду заједно са више државних чиновника.
У јесен 1844, године, под утицајем Љубомира Јовановића, а под покровитељством сенатора Николе пл. Стојановића, основана је нова позоришна дружина названа Друштво љубитеља уметности и српске народности. Друштво је радило под окриљем Српске читаонице, а Српска православна црквена општина одредила му је годишњу помоћ од 600 форинти, с тим да су чланови друштва обавезни да недељом и у дане црквених празника поје у цркви. Од магистрата нису добијали никакву новчану помоћ, већ су од власти добили само дворану у крчми „Код белог крста“ коју је у закуп држао Филип Декер, а општина је о свом трошку дворану прилагодила за извођење позоришних представа.
Почетак рада друштва био је тежак. У недостатку новца, није се лако долазило до потребне опреме за припремање и приказивање представа. Требало је обезбедити декор, реквизите, костиме. Грађани Кикинде и околних места – љубитељи позоришта- отворили су своје старе ормане, долове и шифоњере, те су дружину снабдевали потребним костимима и реквизитима. Проблем су представљали и неуки и невешти глумци- дилетанти који нису могли много да науче такође неуког редитеља Сергија Биримца, по струци богослова и правника. Зато се родила идеја да се ангажује редитељ професионалац. У Бечу је пронађен слободан редитељ, пореклом из Моравске, који је ангажован да ради у друштву са платом од 250 форинти. Под његовим надзором и у његовој режији почеле су интензивне припреме позоришних комада. За свега неколико месеци глумци, иначе већ талентовани, толико су напредовали да су могли ступити и на вече, на гласу познате позорнице, што се касније заиста и дешавало, сведочили су савременици.
– Друштво је са приказивањем представа почело 1845. године. Улаз је био бесплатан, па је дворана увек била пуна гледалаца. Поред чиновинка, занатлија, трговаца, лекара, на представе су долазили и сељаци и спахије, а није био редак случај да долазе и становници околних места: Мокрина, Иђоша, Башаида, па чак и Црње. За свој рад извођачи представа- дилетанти, били су плаћени по 100 форинти у сребру месечно. Љубомир Јовановић и Петар Протић били су најистакнутији глумци, а компоновали су и мелодије за поједине позоришне комаде.
Друштво је имало и свој оркестар који је изводење представа пратио у живо, јер је скоро свака представа била са певањем, или је бар оркестар свирао пре почетка представе и у паузама, а обично је по завршетку била одржана игранка. Репертоар је био шаролик. Играли су се комади: „Бој на косову“, „Хајдуци“, „Господар и роб“, „Стрелци“, „Кир Јања“, „Зидање Раванице“, „Заљубљеници“, „Спомен Лукијану Мушицком“ и др. Неки од извођача били су Љубомир Јовановић, Аркадије Станковић, Јелена Поповић, Милка Путник, Лазар Кирић, Олга По- повић, Јелена Тапавица…- пише хроничар кикиндског позоришта Сава Савин Моца.
У јесен 1846, друштво се налазило у изузетно тешкој финансијској ситуацији, па су почели да наплаћују улазнице. Тада је интересовање за представе почело нагло да опада. Представа, Спомен Лукијану Мишицком“ изведена је пред врло малим бројем гледалаца, па се престало са даљим извођењем.
Ускоро је преминуо мецена друштва Никола пл. Стојановић, што је означило почетак распада друштва. Филип Декер од општине је захтевао да се престане са извођењем представа у гостионици чији је он био закупац и да се она врати у предашње стање. Све ове околности довеле су до тога да ова позоришне дружина престане са радом и да скоро целокупан ансамбл оде из Кикинде. С обзиром на увежбаност глумаца и стечено солидно искуство, није им било тешко да наду уточиште у неким путујућим дружинама па чак и у сталним позориштима.
Овај пројекат је суфинансиран из буџета Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
