У некадашњој згради „Микинице”, плесним корацима младе су учили Мика Катаривас, Јеврејин који је у Кикинду дошао после рата, и његова супруга Тереза, прва жена-мотоциклиста у граду.
Најпознатије место за забаву деценијама у Кикинди било је у згради Микинице, на углу Мокринске и улице Војводе Путника, у некадашњој згради Занатлијске задруге. Зграда је потицала из времена Монархије и због оронулости је представљала опасност, па је осамдесетих година срушена.
Тереза је била рођена у кикиндској породици Фа 1893. године. Њени родитељи имали су четрнаесторо деце. Њена бака, Лудовика Кристијан, била је коморница грофа Естерхазија у Бечу. У време Марије Терезије, породица је добила псећу кожу коју су добијали они којима је додељивана племићка титула.
Супруг Терезе Фа, Мика, био је учитељ играња. По њима је зграда названа Микиница. Мика Катаривас био је јеврејског порекла, а у Кикинду је стигао са приморја. Имао је школу плеса у Шибенику. Новине које су излазиле у том далматинском граду „Хрватска ријеч”, 1909. објавиле су оглас да је отворена школа плеса и лепог и модерног понашања у просторијама „Хрватског сокола”. Катаривас је у Велику Кикинду дошао одмах после рата.
У раду му је помагала супруга Тереза која је била прва жена- мотоциклиста у Великој Кикинди. Њене нећаке, Каталин Гера и Ана Зубанов, касније ће се сећати своје тетке као жене са кацигом, на мотору, која је уживала и у јахању. Имала је свог коња и великог белог пса.
Како су причале суграђанки, публицисткињи Марти Иштван, у школи се прво учио танго, а затим фокстрот, фокс, полка, румба, па енглески валцер, који је био најтежи.
„Девојке су седеле са једне стране сале, а са друге младићи. Учитељ плеса би лупио длановима и тиме би започињао плес. Оном ко није хтео да плеше би заповедио. Није било ленствовања. Видело би се коме не иде, али моја тетка би то вештим комбинацијама решавала. Спаривала би их са таквима који су већ добро играли. Када би дечак добро играо, онда би га спајала са једном „дрвенастом” девојком и супротно. Била је јако одлучна”, причала је о Терези Ана Зубанов.
Школу плеса похађали су највише средњошколци, било их је и из шегртске школе, док девојке из паорских породица нису ишле на плес.
Мику Катариваса, учитеља плеса, депортовали су 1941. године. Његово име налази се међу жртвама холокауста. Тереза је држала часове плеса и после рата. Преминула је 1973. године у Кикинди.
О њеном плесном умећу сведочи и следећа анегдота. Како се својевремено присетила њена нећака Каталин, на венчању њихове сестре, тетка Тереза имала је 80 година, али је тако играла твист да је сваког задивила.
Црњански о Мики
Мику помиње Милош Црњански о тексту о присаједињењу, који је објављен у Политици 1923. године.
„Под запаљеном свећом са Циганима, сав црвен у лицу седи Мика Катаривас и пева српске убојне песме. Срнао и Орјуна. Српска национална омладина. Мика Катаривас је виђен члан тог „ужасног” друштва. Уствари то је врло добар човек, са кудравом косом, београдско јеврејче. Велики радикал, десна рука Јоце Будишиног. Бивши танц мајстор, сада трговац хаљина у Кикинди. Дошао је од некуд после ослобођења и задржава се ту, добри и весели човек.
Каже: ја често идем у Београд, познајем све. И Вујчића, и Нинчића и Сршкића (министре у Влади Николе Пашића). Стално сам на путу и живим само за партију. Виђам их често, али се они праве да ме не познају.
-Еј Сршкићу, зар ме не познајеш.А кад сам те учио валцер?
Рукама маше, очима жмирка и пијуцка. Овдашњи га Јевреји мрзе”- написао је Црњански.
(Извори. В. Вујин, М. Иштван)
