Na Simićevom salašu održan je komemorativni skup povodom 86 godina od stradanja glavnine pripadnika Velikokikindskog partizanskog odreda.  Venac na spomen obeležje položili su Biljana Kikić, zamenica gradonačelnika i Bojan Mikalački, član Gradskog veća. Senima stradalih boraca poklonili su se i članovi SUBNOR-a.

Na ovom mestu, 4. avgusta 1941. godine,  poginula je glavnina Velikokikindskog partizanskog odreda.

-Vreme koje je prošlo nije umanjilo njihove žrtve i na nama, potomcima, je da čuvamo uspomenu na njihovo delo – rekao je ovom prilikom profesor u penziji Milovan Ćurčin. – Sloboda nikada nije poklonjena, nego je izvojevana hrabrošću, verom i spremnošću da se za nju položi sopstveni život. U vreme kada je izgledalo da je fašizam nezaustavljiv mladi Kikinđani nisu pristali na ropstvo. Vođeni ljubavlju prema otadžbini izabrali su put otpora i za to su dali najvrednije svoje živote. Njihova žrtva nije bila uzaludna.

Ovom prilikom održan je i parastos.

-Mi smo se danas poklonili trudu i žrtvi ljudi koji su se suprotstavili sili – istakao je jerej Miroslav Bubalo. – Znali su da mogu da izgube život, ali to ih nije sprečilo da se bore.

Mladost je uvek nosilac progresa, dodala je Biljana Kikić:

-Zajedništvo i prava ideja okupljaju veliki broj ljudi koji su nepokolebljivi. Tako su i mladi partizani položili svoje živote na oltaru otadžbine. Mi danas imamo slobodu koju treba da čuvamo i to je njihov zavet nama.

Nakon što je na  Jakonićevom salašu 28. jula, 1941. godine, 27 boraca formiralo Velikokikindski partizanski odred, na čelu sa ratnim komandantom Uglješom Terzinom i političkim komesarom Radom Trnićem-Popom odred je radi boljeg položaja prešao na drugu lokaciju Simićev salaš, gde se i dogodilo nekoliko velikih borbi protiv okupatora.

Domaćini, Nika Simić sa sinom i nekoliko pomoćnih radnika, prihvatali su borce i obezbedili im hranu i utočište. Ipak, među stanovništvom bilo je i onih koji su sarađivali sa okupatorom. Nemačka policija dobila je dojavu da su uočeni ljudi u uniformama, a kasnije im dodatno pomažu i priznanja dvojice zarobljenih članova Odreda, jednog kurira i jednog člana Komunističke partije iz Pokrajine zaduženog za omladinu. Oni su na putu prema Kikindi uhapšeni i mučeni, i na kraju su odali lokaciju na kojoj se nalaze njihovi saborci.

U ranim jutarnjim satima, preko 350 nemačkih vojnika izvršilo je napad na Simićev salaš. U žestokoj borbi stradalo je 11 boraca. Ubijena su i četiri vojnika Vermahta, a više ih je ranjeno.

Zamenik komandanta tada je, sa grupom boraca bio na obuci nedaleko od salaša. Kada su čuli pucnjavu, vratili su se i uspeli da prihvate preživele saborce. Nemci su već upali na salaš, i mitraljeskim rafalima pokosili kukuruzišta i konoplju u kojima su se partizani krili. Poginuli su bačeni u zajedničku grobnicu. Iz osvete, Nemci su streljali Lazara Simića, sina domaćina, kao i petoricu pomoćnih radnika.

Na mestu današnjeg spomenika nalazi se sedamnaest obeležja – za poginule borce i streljane civile.

A.Đ.