На Симићевом салашу одржан је комеморативни скуп поводом 86 година од страдања главнине припадника Великокикиндског партизанског одреда.  Венац на спомен обележје положили су Биљана Кикић, заменица градоначелника и Бојан Микалачки, члан Градског већа. Сенима страдалих бораца поклонили су се и чланови СУБНОР-а.

На овом месту, 4. августа 1941. године,  погинула је главнина Великокикиндског партизанског одреда.

-Време које је прошло није умањило њихове жртве и на нама, потомцима, је да чувамо успомену на њихово дело – рекао је овом приликом професор у пензији Милован Ћурчин. – Слобода никада није поклоњена, него је извојевана храброшћу, вером и спремношћу да се за њу положи сопствени живот. У време када је изгледало да је фашизам незаустављив млади Кикинђани нису пристали на ропство. Вођени љубављу према отаџбини изабрали су пут отпора и за то су дали највредније своје животе. Њихова жртва није била узалудна.

Овом приликом одржан је и парастос.

-Ми смо се данас поклонили труду и жртви људи који су се супротставили сили – истакао је јереј Мирослав Бубало. – Знали су да могу да изгубе живот, али то их није спречило да се боре.

Младост је увек носилац прогреса, додала је Биљана Кикић:

-Заједништво и права идеја окупљају велики број људи који су непоколебљиви. Тако су и млади партизани положили своје животе на олтару отаџбине. Ми данас имамо слободу коју треба да чувамо и то је њихов завет нама.

Након што је на  Јаконићевом салашу 28. јула, 1941. године, 27 бораца формирало Великокикиндски партизански одред, на челу са ратним командантом Угљешом Терзином и политичким комесаром Радом Трнићем-Попом одред је ради бољег положаја прешао на другу локацију Симићев салаш, где се и догодило неколико великих борби против окупатора.

Домаћини, Ника Симић са сином и неколико помоћних радника, прихватали су борце и обезбедили им храну и уточиште. Ипак, међу становништвом било је и оних који су сарађивали са окупатором. Немачка полиција добила је дојаву да су уочени људи у униформама, а касније им додатно помажу и признања двојице заробљених чланова Одреда, једног курира и једног члана Комунистичке партије из Покрајине задуженог за омладину. Они су на путу према Кикинди ухапшени и мучени, и на крају су одали локацију на којој се налазе њихови саборци.

У раним јутарњим сатима, преко 350 немачких војника извршило је напад на Симићев салаш. У жестокој борби страдало је 11 бораца. Убијена су и четири војника Вермахта, а више их је рањено.

Заменик команданта тада је, са групом бораца био на обуци недалеко од салаша. Када су чули пуцњаву, вратили су се и успели да прихвате преживеле саборце. Немци су већ упали на салаш, и митраљеским рафалима покосили кукурузишта и конопљу у којима су се партизани крили. Погинули су бачени у заједничку гробницу. Из освете, Немци су стрељали Лазара Симића, сина домаћина, као и петорицу помоћних радника.

На месту данашњег споменика налази се седамнаест обележја – за погинуле борце и стрељане цивиле.

А.Ђ.