Историчар Немања Девић данас је у Кикинди, у организацији Историјског архива, промовисао своју књигу „За Партију и Тита: партизански покрет у Србији 1941-1944“ са којом је одбранио своју докторску дисертацију.

Говорећи о томе да су историчари који се баве критичком историографијом често сувишни и непожељни, Девић напомиње да и сам дели ту судбину.

– Постоје одређени наративи у друштву који су се формирали под утицајем вишедеценијске пропаганде, филмова, књижевности. У нашем друштву свакодневно има превише прошлости. Сувишни су историчари који се ослањају на историјске изворе, који руше и преиспитују митове, који митовима постављају неугодна питања – каже Девић.

Као историчар, додаје, настоји да утврди тачне податке у сваком свом истраживању, не осврћући се на идеологију и пропаганду.

– О партизанима се писало много, До 1985. године, на територији целе тадашње Југославије било је објављено између 80 хиљада и 100 хиљада различитих наслова, од новинских чланака до биографија. То говори о снажној пропаганди која је требало не само да реконструише Други светски рат, него да га конструише. Идеологија је легитимна, али ми живимо у постидеолошком добу и, ако се бавимо историјом, треба стално да се преиспитујемо. Овом књигом ја нисам дао коначну и савршену, идеално објективну верзију историје, него сам поставио нека нова питања. То је моја тежња, да критички ишчитавам постојећу литературу, да користим нове изворе и да отварам нова питања. Надам се да ће нове генерације демантовати нас, као што ми понекад деманутујемо старе генерације историчара, то ћу сматрати искораком – објашњава Девић.

У Институту за савремену историју у којем је запослен, каже, не ради се на новим и епохалним открићима, али се постављају нова питања, откривају извори и труде се да период од 1941. до 1945. године прикажу као један драматичан и комплексан период у историји српског народа који треба разматрати из више углова.

– Живимо у времену деградације вредности институција и људи од струке, поготово успоном друштвених мрежа имамо ситуацију да смо малтене сви постали експерти за све и ту видим највећи проблем и потенцијал за даље урушавање кредибилитета и установа и стручних појединаца. С друге стране, трудим се да својој генерацији поручим да на догађаје не гледа црно-бело. Андре Жид је рекао да је сиво једина боја истине, и управо тако, са много нијанси, треба гледати према прошлости.

Иако је докторирао са монографијом о партизанима, написао је и неколико књига о Равногорским покрету и био у јавности означен као ревизиониста, четник, што је, како каже, судбина историчара који се баве савременом историјом, да буду обележени по ономе што истражују.

На данашњој, добро посећеној промоцији, публика је имала прилику да са овим перпективним историчарем сучели мишљења, као и да купи два његова дела: „За Партију и Тита: партизански покрет у Србији 1941-1944““ и „Српска прича – Сећања из рата и револуције 1941-1945 – Александар М. Милошевић“.