Двадесет пет година после пожара у тунелу успињаче – воза код Капруна, Аустрија и даље нуди школски пример како се технички пропуст, слаб надзор и бирократска самоувереност претварају у правни вакум.
Дана 11.11.2000. године воз је плануо као бакља, 155 људи изгубило је живот за неколико минута, а институције су после дугих поступака, произвеле закључак без тежине, нема довољно доказа за кривичну одговорност. Одговорност, дакле, постоји као апстрактна категорија; конкретно је не сноси нико.
У образложењима пресуда све карике ланца грешака постале су ситне и „непресудне“ – ко је одобрио непредвиђени грејни елемент, ко је потписао технички преглед, ко је надзирао експлоатацију, ко је пустио воз у саобраћај. Збир системских промашаја сведен је на нулу кривице. Тиме је послата порука индустрији и регулаторима да се окриље процедуре може претворити у штит од одговорности.
Случај несреће у Капруну завршио се 2004. године ослобађајућим пресудама за свих 16 оптужених, упркос бројним доказима о техничким пропустима, неодобреним модификацијама уређаја и пропустима у инспекцији и надзору.
Суд се у великој мери ослонио на чињеницу да у време изградње и модификације железнице нису постојали јасни стандарди противпожарне заштите који би се могли применити.
Одговорност је развучена између више актера од произвођача грејача и уградње погрешне опреме, преко пропуста у инспекцијама, до службеника министарства, али је на крају све прикривено бирократским оправдањима и „непостојањем намере“.
Уместо одговора, породице жртава су добиле хладно правно образложење у коме су чак и најкритичнији детаљи попут заобилажења заштите од прегревања и коришћења кућних грејача у јавном превозу или игнорисани или сведени на „несрећан сплет околности“. Суђење је оставило горак укус правде која не служи људима.
Цивилне тужбе донеле су скромне нагодбе и хладне формуларе. За породице жртава то значи да је висина исплате обрнуто сразмерна дубини трауме за јавност, да је меморијална култура сведена на протокол, без целовитог досијеа са именима, потписима и одлукама. Аустрија, која региону често држи лекције о „европским вредностима“, у случају Капруна остала је испод сваког стандарда, истина мора имати потпис, а одговорност лице.
Поглед редакције портала Српски Угао
Аустрија дугује Капруну двоструку правду, јаван, потпун и двојезичан досије са именима свих доносиоца одлука и трајну, примерену репарацију породицама, без правних скретања и процедуралних паравана. Док се то не догоди, Капрун остаје срамота државе Аустрије, која прецизно мери папир, а олако мери људски живот. Иронија је тим већа што управо та иста аустријска власт данас дели моралне лекције у случају пада надстрешнице у Новом Саду, док је смрт 155 људи живих спаљено у тунелу прошло без икакве одговорности, без казне, без срама. Срам их било. Док не очисте сопствени праг, свака њихова опомена звучи као лицемерје.
Извор: Српски угао