U modernom hrišćanstvu, post se često vezuje samo za hranu – za odricanje od mesa, slatkiša ili drugih užitaka. Ipak, Sveto Pismo nas uči da pravi post nije samo fizički čin, već unutrašnja promena srca i duha.

Pravi post nije odricanje radi samog odricanja. On je prilika da se oslobodimo sebičnosti, pohlepe, srdžbe i tuge, da srce postane mesto gde Bog može da prebiva. Sveti Oci naglašavaju da je duhovni post – molitva, pokajanje, oproštaj i ljubav prema bližnjem – jednako važan, često i važniji, od telesnog.

Hristos nas podseća: „A kad postite, ne budite žalosni kao licemeri; jer oni načine bleda lica svoja da ih vide ljudi gde poste. Zaista vam kažem da su primili platu svoju.  A ti kad postiš, namaži glavu svoju, i lice svoje umij, da te ne vide ljudi gde postiš, nego Otac tvoj koji je u tajnosti; i Otac tvoj koji vidi tajno, platiće tebi javno“ (Jevanđelje po Mateju, 6, 16-18). U ovim rečima krije se suština: post je unutrašnja molitva i čin predanja Bogu, a ne samo spoljašnja disciplina.

Post tako postaje vreme promena – trenutak kada čovek osluškuje svoje misli i želje, priznaje slabosti i okreće se Božjoj milosti. To je vreme kada duša uči poniznosti i zahvalnosti, kada tuga i brige bivaju preobražene molitvom, a srce obogaćeno ljubavlju.

Kod hrišćana, post nije samo pojedinačni čin; on je zajednički, liturgijski i molitveni put. Vernici se podsećaju da se post povezuje sa delima ljubavi: pomaganje potrebitima oproštaj onima koji nas povrede, strpljenje prema bližnjima. „Tvoj post neka bude vidljiv kroz dela tvoje ljubavi, a ne kroz hranu koju jedeš“ – rekao bi nam svaki svetitelj.

Na kraju, post nas uči da pravog mira i snage nema bez duhovnog života. Kada telo pati, a duša se otvara Bogu, čovek pronalazi unutrašnju slobodu i mir koji svet ne može da nam da.