Član predsedništva Srpske napredne stranke i šef poslaničke grupe „Aleksandar Vučić – Srbija ne sme da stane“ u Skupštini Srbije Milenko Jovanov u razgovoru za 24sedam govori o najturbulentnijim političkim i društvenim izazovima godine za nama, pokušajima destabilizacije države, ulozi opozicije i spoljnim pritiscima, kao i o porukama građanima uoči perioda koji sledi.
Kako sagledavate godinu za nama – politički, ekonomski i društveno? Koji su bili najveći izazovi, a šta smatrate ključnim rezultatima državne politike?
– Najveći izazov je bio blokaderski pokušaj rušenja države, što je dovelo i do političkih i do ekonomskih i do društvenih problema. Tu dolazimo i do odgovora na pitanje ključnog rezultata, a to je odbrana države. Do tog rezultata su dovela dva faktora – predsednik Aleksandar Vučić i narod. Predsednik, jer je od samog starta imao ideju kako se u datom trenutku treba suprotstaviti blokaderima i narod, jer nije dao da mu stranci otmu državu.
– To je izuzetno teška i složena situacija. Faktički, država se nalazila između čekića i nakovnja i zato sam siguran da se, da je bilo ko drugi bio na čelu zemlje umesto predsednika Vučića, ne bi postigao ovakav rezultat borbe za Srbiju. Svako bi negde pogrešio, povukao neki ishitren potez, isprovociran ludačkim akcijama blokadera. Predsednik Vučić je, međutim, sve uradio bez greške i danas i oni koji tada nisu razumeli neke odluke, koje su se činile kao slabost i neodlučnost države, razumeju šta se radilo i zašto se radilo.
Opozicija i politička scena
Ko danas, po vašem mišljenju, realno čini opoziciju u Srbiji? Da li govorimo o političkim strankama sa programima ili o uličnom pritisku bez odgovornosti?
– Blokaderi. Svi su oni blokaderi. Svi su učestvovali u pokušaju obojene revolucije i zato nema nikakve razlike između Srđana Milivojevića i Miloša Jovanovića. Ili Radomira Lazovića i doktora Nestorovića. Svi su, uz Đilasa, Aleksića, Ćutu, Jova Bakića, rektora Đokića, Zdenka Tomanovića, Proglas i sve ostale, pokušali da zloupotrebom jedne tragedije dođu na vlast. Potpuno mi je svejedno da li je neko bio deo blokaderske, antidržavne, pobesnele rulje zato što je plaćen, zato što je video priliku za sebe ili zato što je glup i nije video šta se dešava.
Kako vidite ulogu parlamentarne opozicije i zašto se stiče utisak da se ključne političke poruke sve češće šalju sa ulice, a ne iz institucija?
– Blokaderi u Skupštini nikada nisu savladali veštinu borbe u institucijama. Sve vreme su uličarskim ponašanjem i nasiljem pokušavali da se izbore za neke svoje pozicije. Sada imamo dodatni problem, jer oni više nikoga ne predstavljaju. Mi sa njima polemišemo, ali te polemike malo šta mogu da donesu, jer oni mogu da govore isključivo u lično ime, a ovi sa ulice se od njih ograđuju i sve češće ih vrlo loše karakterišu. Vidite, oni su podržavali, finansirali i promovisali sopstvenu političku alternativu, misleći da će na njihovim leđima oni da zasednu u fotelje. Međutim, desilo se obrnuto. Alternativa ih je prerasla i više za njih, kako mi se čini, na političkoj sceni nema mesta.
Dehumanizacija i političko nasilje
Građane sve više uznemirava dehumanizujući narativ blokadera – pretnje, etiketiranje i jednoumlje. Kako objašnjavate pojavu tog novog oblika političkog ekstremizma?
– Nije to nešto što je novo u Srbiji. Mi smo pola veka imali na vlasti političku partiju koja je funkcionisala po principu one pesme spevane njihovom vođi: „ko drukčije kaže, kleveće i laže i našu će osetit’ pest“. Blokaderi se danas vrlo slično postavljaju. Pričaju da se bore za demokratiju i građanske slobode, a na delu primenjuju najgoru diktaturu i uskraćivanje svih mogućih sloboda – od slobode kretanja do slobode govora. Međutim, mislim da je takav način razmišljanja proizvod jedne mnogo šire, liberalno-leve političke kulture. Vidite da se pripadnici tog političkog bloka ponašaju potpuno isto u SAD, u pojedinim delovima Evrope i u Srbiji. Govore isto, oblače se isto, izgledaju isto… Pravo pitanje je kako su levoliberali uspeli da sebe, od ljudi koji se zalažu za slobodu i građanske vrednosti, dovedu u poziciju najgoreg totalitarizma.
Pravosuđe
Kako ocenjujete stanje u pravosuđu i Vrhovnom javnom tužilaštvu, posebno kada je reč o reagovanju na političko nasilje i pritiske na državu?
– Jedan deo pravosuđa je aktivno učestvovao u pokušaju obojene revolucije i za to mora da snosi odgovornost. Ono što je za mene nedopustivo jeste njihov pokušaj da budu mač stranaca u Srbiji. Dakle, da oni budu ti koji će po nalogu stranaca uklanjati iz politike ili javnog života uopšte sve koji nisu dovoljno poslušni ili su previše Srbi. To, uostalom, vidimo kako funkcioniše u nekim okolnim zemljama. Ustavnim promenama država Srbija se povukla iz pravosuđa, ostavljajući im slobodu da se sami organizuju i da služe svojoj zemlji u skladu sa Ustavom i zakonima, a oni su na to reagovali tako što su u taj prazan prostor, nastao povlačenjem države i njenih grana vlasti, pustili strance da diktiraju šta će da se radi. E, to ne može i ne sme da prođe.
Region, Hrvatska i spoljni uticaj
U Hrvatskoj svedočimo otvorenim ustaškim ispadima bez ozbiljne reakcije EU. Kako to utiče na položaj Srba u regionu i ukupnu stabilnost? I kako gledate na to što deo opozicione scene u Srbiji traži političku podršku i savete upravo u Hrvatskoj?
– Hrvatska je oduvek bila takva, samo sada smatraju da je došlo vreme u kome više ne moraju da glume da, u svojoj suštini, nisu ustaše. Zato se tako i ponašaju. A to što su u blokaderima našli saveznike za ostvarivanje svojih interesa njihova je sposobnost, a blokaderska sramota. Scena u kojoj studenti u Evropskom parlamentu aplaudiraju i keze se nepatvorenom ustaši Bartulici, koji je u svom govoru rekao sve najgore o Srbiji i Srbima, govori više o blokaderima nego što bih ja mogao za dva života. Kada se tome doda da su u Hrvatskoj, za potrebe obojene revolucije, otvorili na hiljade botovskih naloga na društvenim mrežama, kao i da su svi novosadski blokaderi optuženi za teška krivična dela protiv svoje zemlje pobegli baš u Hrvatsku, te da je Hrvatska postala sigurna kuća za svakog blokadera, onda je jasno da tu više nema ničeg tajnog, već da je ta ljubav javna i obostrana. Ali dobro. I to će oceniti građani na izborima.
Poruka građanima
Kome je u interesu nasilna smena vlasti u Srbiji i koja je vaša poruka građanima koji žele mir, stabilnost i rešavanje političkih razlika kroz institucije?
– Mnogima je u interesu da se predsednik Vučić ukloni, jer je osmislio, definisao i prokrčio put politici slobodne, samostalne, suverene i nezavisne Srbije. Takva Srbija odgovara samo njenim građanima, ali ne i strancima, koji u vreme velikih geopolitičkih gibanja i napetosti traže poslušnike, a ne partnere. Građani koji žele mir, stabilnost i demokratski način rešavanja društvenih problema znaju da je upravo to politika predsednika Vučića i prvi prioritet te politike za narednu godinu. Ukoliko se i sami zalažu za tu politiku, onda na izborima, koji se približavaju, svojim glasom treba da podrže njeno sprovođenje.