Iz Sibira u srce Banata: Aljonin pozdrav iz Kikinde

Aljona Ščetinina je iz Sibira, iz Kemerova – grada sa više od pola miliona stanovnika, smeštenog oko 300 kilometara – tu, pored, po ruskim relacijama – od Novosibirska. U Kikindu je prvi put stigla pre šest godina, sa sinom Nikolom, i to – zbog ljubavi. Odlično priča srpski, kaže da je Kikinđanka i da odavde ne planira nikuda da ide.

Pre toga nikada nije bila u Srbiji, a najviše ju je iznenadilo što, kaže, nema zime.

– Kada sam ovde videla mraz prvi put, poslala sam fotografiju sestri, a ona mi je odgovorila: „Pa, to je samo inje, to nije zima!“ Temperatura se ovde drukčije oseća. Prve moje zime u Kikindi bilo je minus deset, gledala sam potpuno umotane ljude, samo su im oči virile, a ja sam bila u tankoj jakni, bez kape. Ali, sada sam se već navikla na topliju klimu i, kada odem u Rusiju, jako mi je hladno – priča Aljona.

Ljudi su, kaže, srdačniji i više se okupljaju nego u njenoj domovini.

– Iako smo sličnog mentaliteta, postoje razlike. Ljudi se ovde više druže i spremni su da pomognu jedni drugima. Takođe, odrasli brzo uspostavljaju kontakt sa decom svojih prijatelja i poznanika – u Rusiji je distanca mnogo veća – objašnjava Aljona i dodaje da je primetila da muškarci ovde očekuju više poslušnosti od žene i dece nego što je to uobičajeno u Rusiji.

Nikola, koji je ovde stigao kao učenik prvog razreda, brzo se uklopio. Posebno mu je lako išla matematika, jer je u Rusiji taj predmet obimniji, kaže Aljona.

– Jedina stvar koja ga je začudila bilo je to što ima malo raspusta. Mi ih imamo četiri. I insistira da ga zovemo Nikola, iako mu je ime Nikolaj. Na kontrolnom se tako potpiše, a nastavnici mu samo dodaju „j“ – smeje se Aljona. – Potpuno se prilagodio.

Aljona u Rusiji ima dve sestre, majku i starijeg sina Maksima koji je na fakultetu. Otac joj je tragično nastradao, veoma mlad. Inače, pravo ime joj je Jelena, tako joj piše u dokumentima, ali za sve je, oduvek, Aljona. To je, kaže, bio neki kompromis između mame i tate. Inače je srednje dete, ono borbeno, a jedina poteškoća koju ima u Srbiji je to što još uvek ima status turiste. Da bi bila državljanin, objašnjava, mora prvo tri puta da dobije privremeni boravak u trajanju od po godinu dana, a potom i stalni boravak, i tek nakon toga može da aplicira za državljanstvo. Ipak, sve to je ne sprečava da se oseća kao Kikinđanka i da se, recimo, čudi ruskim turistima koji dolaze da gledaju sove.

– Jako mi se sviđa što se ovde zadržao običaj korinđanja, u Rusiji toga više nema. Moj Nikola je oduševljen, posle jednog korinđanja, dobio je toliko slatkiša da nije mogao sve da ih ponese – priča Aljona.

Uz srpsku kulturu, zavolela je i hranu, posebno burek. Primećuje i da slično pravimo roštilj, ali su ražnjići, napominje, u Rusiji marinirani i mnogo veći, a hleb ima drukčiji ukus i četvrtast je.

Mnogo voli naš pasulj koji se u Rusiji ne priprema kao glavno jelo, nego ga ima, uglavnom, u salatama. Njena majka, kaže, priprema ragu od svog mogućeg povrća u koji može da se doda pasulj umesto krompira. Dodaje da Rusi svaku supu prave sa krompirom, a imaju i supu od suvog graška sa dimljenim mesom. Od tradicionalnih jela, najviše voli soljanku – gustu čorbu sa različitim vrstama mesa, i dimljenim, kobasicama, maslinama i povrćem. Prilikom serviranja, u nju se dodaje pavlaka i parče limuna.

Aljona primećuje i da su neke stvari u Srbiji skuplje nego u Rusiji. Čak su i ruske čokolade ovde duplo skuplje, kaže. Nedostaju joj ruski ovseni keks i pržena heljda, koja se u njenom kraju priprema onako kako se ovde sprema pilav.

Vreme u Srbiji koristi i za kreativan rad. Veoma je vredna, i voli da šije i pravi lutke i ukrasne predmete, a umetničku crtu ima i Nikola. Smatra da svako ko želi da radi, može da nađe posao, gde god da je.

Aljona je, inače, pre nekoliko godina, prilikom boravka u Rusiji, ponela titulu misice Kemerovske oblasti. Prijavila ju je drugarica, a pristala je, kaže, jer je takmičenje bilo organizovano u dobrotvorne svrhe.