Poživeo je nepune 24 godine i ostavio neizbrisiv trag u srpskoj književnosti. Njegov život i pisanje obeležile su ratne godine.

„Bez obzira koliko potreban ili opravdan bio, nikad nemoj misliti da rat nije zločin.” –pisao je Ernest Hemingvej. Bio je u čak četiri rata, a prvo ratno iskustvo doživeo je 1918. na italijanskom frontu, na rijeci Pijavi, gde se istovremeno, sa užasima Velikog rata suočio i Dušan Vasiljev. Američki književnik i naš veliki pesnik te 1918. godine bili su na dve strane reke, u dve sukobljene vojske. Vasiljev mobilisan sa nepunih 18 godina u austrougarsku vojsku. Hemingveju je bilo 19.

Dva tek stasala mladića, svedočiće ratnim strahotama posle kojih više nikad neće biti isti. Hemingvej je na italijanskom ratištu ranjen minobacačkom vatrom zadobivši teške gelerske rane na obe noge.

Vasiljev će se iz Velikog rata vratiti sa malarijom i bolesnim plućima. Suočeni sa besmislom nasilja i uništenja, nemoćni da menjaju svet koji je duboko nepravedan, postaće glasovi izgubljene generacije, koja je odrasla u doba Velikog rata i pretrpela strašne posledice njegovog nasleđa.

Književni rad američkog pisca i novinara biće ovenčan Nobelovom i Pulicerovom nagradom. U 62. godini, pucaće sebi u glavu iz lovačke puške.

Vasiljev će poživeti nepune 24 godine. Neće stići da ode na lečenje od tuberkuloze u slovenački Šoštanj. Tokom kratkog, burnog i dramatičnog života nije objavio nijednu knjigu.

„Prođoše bez pompe detinjstva mog dani i utopiše se u sive sutone”

Vasiljev je rođen 19. jula 1900. godine u Velikoj Kikindi, u kući Kuzmana Vasiljeva, kujundžije. Otac Kosta najpre je radio kao stolar, a potom kao opštinski činovnik. Majka Rakila (rođena Stepanov) bila je poreklom iz Perleza. Umrla je kada mu je bilo četiri godine. Dušan je imao dve sestre i brata. Godinu dana posle njene smrti, otac se ponovo oženio i dobio još petoro dece, od kojih je preživelo dvoje.

O Dušanovom detinjstvu u Kikindi, brat Spasoje, između ostalog, zapisaće:

„Nepregledan rit koji se nastavljao na dedino dvorište znao je uprste… I kraj dede svog voleo je da bude, i da mu raspaljuje velikom ćurećom peruškom ćumur na kome se topio metal… Izvesno se mnogo divio kad su iza drhtavih dedinih prstiju izlazile divne minđuše, lepo prstenje sa gravirama svetaca u zlatu mesto kamena, a naročito krupne srebrne toke… ”.

U Kikindi je Dušan pošao u školu. Pokazivao je interesovanje za istoriju, književnost, umetnost.

„Duško, ni seljače ni gospoče, ni majstorski ni beamterski potomak,negde u sredini između dalekih kuća na velikom sokaku i glavnog trga, koji se zove varoš, gde Lala ne ide bez papuča i šešira”, zabeležio je Spasoje.

Dušanova porodica 1911. seli se u Temišvar gde je njegov otac dobio posao činovnika u eparhiji. Tamo je Dušan nastavio školovanje. U predgrađu Mehali stanovali su činovnici, radnici, zemljoradnici. U taj kraj kao i susedno predgrađe, u svoje vreme je zalazio i Dositej Obradović.

Temišvar je bio veliki industrijski grad i železnička raskrsnica, sa snažnim mađarskim uticajem. Srpski deo Temišvara poprimao je običaje i navike mađarske buržoazije. Ukratko, Temišvar je bio bliže Pešti, nego Novom Sadu. Čak je i srpski jezik počeo da se gubi, a mnogi Srbi u govoru su mešali mađarske i nemačke reči.

U tim njivama oko Temišvara, razviće se njegova zaljubljenost u ravnicu koja je „nedogledna i lepa kao san, beskrajna kao duša, mirna kao more, tiha kao vedra jesenja noć”.

„Volim moju ravnicu koja je rodna kao zemlja obećana. Ja sin njen, ljubim je kao majku”, pisaće jedan od naših najznačajnijih ekspresionističkih pesnika.

U Mehali je baš kao i u Dušanovoj rodnoj Kikindi postojao glavni trg i na njemu crkve- srpska i katolička. Pokraj crkve se nalazila srpska veroispovedna škola, a do nje crkvenoopštinski dom. U Temišvaru je tada živelo desetak procenata Srba.

Kad je buknuo Balkanski rat, Dušan je bio u trećem razredu građanske škole. Uspesi srpske vojske odjeknuli su sa ponosom. O Dušanovom oduševljenju svedoči sledeća zabeleška. Kada je beogradski fudbalski klub „Velika Srbija” merio snagu sa jednim temišvarskim klubom, on se silno obradovao bezuslovnoj pobedi Beograđana.

Posle građanske škole, upisuje učiteljsku. S knjigom kao da se već bio srodio daleko preko onog što je škola zahtevala, zabeležiće njegov brat.

Izgleda da je već tada, za nadoknadu, davao lekcije momcima koji su privatno učili građansku školu. Jedna zabeleška svedoči da je tokom učenja četvrtog razreda građanske škole, počeo da opširno piše istoriju Mađarske.

„Ono što treba podvući je da je mali četvrtoškolac još tada tražio načina da se nekako izrazi”, opisao ga je brat.

Nakon izbijanja Velikog rata, već u decembru 1914. Dušanov otac otpremljen je na front da brani interese „presvetlog habsburškog doma” i nemačkog imperijalizma. Na četrnaestogodišnjem dečaku ostaje teret brige o brojnoj porodici. Otac Kosta ga zavetuje:

„Mali sine Dušane, ti si sin moj najstariji i najpametniji, u prvom redu budi vredan i pošten, kao što priliči jednom đaku i budućem čoveku. Dragi sine Dušane, ako bih ja po nesreći pao na bojištu, pazi na decu, sine moj, ako ne možeš dalje da se školuješ, a ti skupi decu, pa otidi u Kikindu kod dede.”

Decembarska noć 1914. duboko se urezala u sećanje Spasoju.

„Sve do zore, Dušan je užurbano spremao ocu paket za put. Glasan lelek me je probudio. Majka je kukala, a Dušan nervozno šetao po kuhinji…Voz je stajao jedan sat. Oca u sivoj ratnoj uniformi jedva poznadoh. Ništa od razgovora sa njim u toj buci očajnog dovikivanja, leleka i gurnjave nisam upamtio. Sećam se da me je dugo držao za ruku i dao mi okrajak svežeg hleba. I da se na zvuk trube jedva od nas otrgnuo”.

U teškim ratnim prilikama i oskudici, Dušan „golobrad i ozbiljan, pokreta koji su bili odviše sigurni i odmereni za njegovo doba”- kako je sam sebe opisao u jednoj crtici- nije otišao kod dede u Kikindu. Ostao je u Temišvaru i nastavio školovanje. Bio je redovan učenik učiteljske škole, dok je u isto vreme radio kako bi izdržavao porodicu.

Isprva je zamenjivao oca, potom radio u kancelariji jednog mlina, pa u poreskom zvanju. Nije se ustručavao da za sitnu naknadu piše pisma pijanih žandarma njihovim ženama i ljubavnicama, ni da pere fijakere. Istovremeno, piše, prevodi sa mađarskog i nemačkog, najviše Petefija i Hajnea, ali i sa srpskog na mađarski Zmaja i Jakšića. Mnogo čita.

Skoro celu godinu, dok je otac bio na frontu, Dušan je brinuo o porodici. To je značilo i brinuti se o kuponima za hleb, čekati u dugim redovima za mleko, donositi iz dalekog predgrađa krompir, ići u drugo predgrađe po ugalj i drva. Uz to, pohađati školu i zarađivati.

Stanovali su tada kod izvesne gospođe Velinke, u stanu sa jednom sobom i kuhinjom. Posle vesti da joj je muž izgubljen u ratu, njen stan od kojih su Vasiljeve razdvajala jedna vrata, postao je stecište sumnjivih tipova, dok je Velinka utehu potražila u alkoholu.

Otac je sa fronta vraćen promrzao, nepokretan, ali živ. Dugo je trebalo da prohoda na dve štake. Tek u leto 1916. konačno je došao kući iz bolnice. Ali za Dušana ne stižu spokojniji dani.

BRAT SPASOJE

Spasoje Vasiljev je rođen u Kikindi 3. juna 1907. godine. Sa porodicom se 1911. godine preselio u Temišvar, ali se posle osam godina vratio u Kikindu. Osnovnu školu završio je u Temišvaru, gimnaziju u Kikindi i Srbobranu, a studije književnosti u Beogradu.

Radio je kao profesor književnosti u Subotici, Novom Sadu i pred početak Drugog svetskog rata u Prvoj beogradskoj gimnaziji. Njegov književni rad je uglavnom bio posvećen bratu Dušanu i promovisanju njegovog dela. Književnu kritiku i prikaze je objavljivao u periodici: „Misao“, „Venac“, LMS, „Vojvođanski zbornik“, „Pravda“ i „Politika“. Poginuo je u blizini Beograda oktobra 1944. godine.