Након што је три деценије провела у Канади, суграђанка Ерика Бански вратила се у Кикинду. Још увек, како каже, не зна да ли се вратила да остане заувек, али би то волела. Како јој је мајка Хилда Бански остала сама, решила је да са 59 година оде у пензију и врати се својим почецима.
– Након што сам основну и средњу школу завршила у Кикинди, у Новом Саду студирала сам немачки језик и књижевност. По завршетку факултета запослила сам се у библиотеци Матице српске. Посао ме је испуњавао, удала сам се, родила ћерку Инес и имала сам леп живот док се није појавио рат деведесетих година прошлог века. Када је мој супруг 1992. године отишао у Хрватску, рат је стигао и на наш праг. Тада смо почели интензивно да размишљамо о одласку из земље – прича Ерика Бански.
Канада је имигрантска земља и нико не гледа акценат, боју коже, верско опредељење. То, али и толерантни људи, су допринели су да одаберу Канаду, пре него неку од европских земаља које су много затвореније према придошлицама. Успели су у својој намери и обрели на западу Канаде, у граду Едмонтону. Тамо је остала пуне 24 године, а последњих шест живела је у главном граду, Отави.
– У Канаду сам отишла као библиотекар, а мој супруг као електроинжењер. Наше дипломе, на жалост, нису биле признате, тако да сам изнова морала да се школујем. Уписала сам магистратуру из немачког језика и, пошто сам завршила, схватила сам да са тим звањем не могу нигде да предајем. Тада сам решила да завршим магистратуру из библиотекарства, након чега сам се запослила на Универзитету Алберте. Није било лако јер сам уз студирање морала да радим, а у Канади нема бесплатног школовања. Уз мало дете то је било заиста тешко. Тамо сам била запослена до 2016. Године, када сам прихватила понуду да пређем на колеџ Карлтон – истиче наша саговорница.
На Карлтону је постала шеф одељења и овај посао Ерика је обављала пет година.
– Када је дошло до тога да одлучим да ли да конкуришем за још пет година, схватила сам да ми је важније да се посветим себи и мајци. Прошле године вратила сам се у Кикинду и нисам зажалила. За имигранте кажу да једном ногом стоје у старој, а другој ногом у новој домовини и то је потпуно тачно. Као имигрант живот почињете испочетка, без обзира на то колико година и знања имате. Када сте далеко, као што сам ја била, изгубе се и родитељи и пријатељи и родбина. Наша ћерка расла је без бака и дека и са њима је била лети, када је могла да их посети, али то није исто као када су они константно присутни у њеном и она у њиховим животима – искрена је Ерика Бански.
Људи, на првом месту мајка, пријатељи, родбина, допринели су одлуци да се врати.
– Они који никада не оду из Србије, сматрају да је живот ван ње обећана земља. Чињеница је да сам у Канади имала десет пута већи приход, али је исто толико скупљи живот. Можда је друштво тамо уређеније и боље функционише, али одласком се изгуби лепо време јер је у Канади шест месеци зима, а у Едмонтону зима траје чак осам месеци. Оно што наши људи који читав живот проведу овде не схватају, јесте да треба гледати шта је лепо у животу, а не шта немаш. У Канади постоји изрека „Број колико имаш благослова“ и то никада не треба изгубити из свести. Има јако пуно добрих ствари у Србији, нарочито сада, у односу на то како је било деведесетих, када смо отишли – додала је Ерика Бански.
Каже да јој прија живот у Кикинди јер може да се посвети себи и својим потребама. Кућа у којој живи има безмало 100 година и бави се њеним реновирање, ужива у раду у башти, путује по Европи.
– Када се осврнеш, у животу је најважније да си здрав, да имаш породицу и пријатеље, да си срећан са људима око себе – закључила је наша саговорница. – Ћерка Инес говори српски, али се осећа Канађанком, с обзиром на то да је из Србије отишла са три године.
Председница Немачког удружења
Ерика Бански прихватила је да буде председница Немачког удружења Кикинда. Припрема се за прославу двадесетогодишњице, која ће бити обележена концертом сопрана Памеле Киш. Вече ће бити посвећено Вагнеру, али и другим композиторима, и то је поклон чланова овог удружења суграђанима.
