Драган Грбић, тренер у Стрељачкој дружини клуба с именом града, примио је недавно, од Спортског савеза Кикинде, признање за најбољег тренера у конкуренцији мушкараца. Рођен педесетих година прошлога столећа у Лајковцу, Кикинду је, у својим двадесетим, одабрао, испоставиће се, као своје животно одредиште.
– Случајно сам се нашао у Кикинди, због посла. У кикиндском ПТТ, данашњем Телекому, мој занат био је дефицитарно занимање. Добио сам и стан у Микронасељу, а супруга и посао – прича популарни Грба.
А откуд у стрељаштву?
– Опет случајно. Додуше, пуцао сам пушком за своју фирму на радничким такмичењима, био председник социјалистичке омладине и учествовао у организацији радничких игара у Кикинди. Помагао сам кикиндским стрелцима колико сам могао, а они су ме позвали да им будем секретар. Тако сам после извесног времена ушао и у тренерске воде, а када сам имао 49 година морао сам да упишем и Факултет за спорт и завршим га да се клуб не би угасио. Скупило се уназад годинама доста успеха. Истичем само пиштољаше: Бранкицу Зарић, Дапчевића, Петрова…, а прваци државе били смо и из пушке.
Докле у стрељаштву?
– Док ме буду трпили у клубу, сад Петрова спремам за Првенство Европе, а и деци крећу такмичења па да и ми из провиниције нешто покажемо, није ваљда Београд све. Уби нас превоз, ништа испод 100 километара у једном правцу, а још већи је проблем што немамо стрелиште за мали калибар него „тренирамо на суво”, без муниције, а јуниорке нам првакиње Србије, сениорке друге… – закључује Грбић.
