Dr Jovica Trkulja, naš Beograđanin, u penziji je od pre tri godine pa često boravi u svom zavičaju, Kikindi i Nakovu, a nizu knjiga o zaboravljenim Kikinđanima: prof. Mirku Kosiću (2014.), slikaru Radivoju Berbakovu (2015.), prof. Spasoju Grahovcu (2021.), uz feljtone u „Novim kikindskim novinama” o Milivoju Juginu (2019.) i slikaru Đuri Radloviću (2022.), od danas u pomenutom nedeljniku, pridodaje i feljton o Bošku Bursaću o kojem je i knjiga u pripremi.

Prva pomisao kada se spomene ime Nakovčanina Boška Bursaća, onima koji solidno poznaju istoriju jugoslovenskog fudbala, jeste da je on, još uvek, najbolji strelac svih vremena Fudbalskog kluba Rijeka (Hrvatska) te Vitesea (Holandija). Međutim, priča, koju će od zaborava zauvek otrgnuti i u koricama knjige sačuvati drugi Nakovčanin, dr Trkulja, naravno, mnogo je šira i slojevitija.

– U povesti srpskog fudbala nezaobilazno je ime Boška Bursaća. On je bio i ostao najpoznatiji Nakovčanin u bogatoj fudbalskoj istoriji ovog sela na severu Banata. Nema stanovnika Nakova koji ne poznaje Boška ili koji nije čuo za njegove uspehe u fudbalu. Nama starijima bio je i idol, sportista kome smo se divili, čovek stava i principa u koga smo verovali i poštovali ga – priča Trkulja – Posle kolonizacije 1945. godine i dolaska Krajišnika u Banat, Nakovčani su se teško privikavali pritisnuti brojnim frustracijama. U takvoj situaciji težili su da se dokažu i približe bogatim banatskim selima u kojima su po najvišim evropskim standardima obrađivali zemlju, gajili stoku, obavljali brojne zanate, bavili se sportom, kulturno-umetničkim radom i sl. Nama Nakovčanima to je omogućio fudbal, ponosni na talentovane momke, koji su doživljavani kao „novi vitezovi bez straha i mane”, a jedan od njih, među prvima i najvećima bio je Boško Bursać.

Kao igrač Bursać je krenuo s banatskih terena, iz nakovačkog Poleta, preko kikindskog Odreda i zrenjaninskog Proletera, stigavši do prestonica evropskog fudbala: Nemačke, Italije, Francuske… NK Rijeka pod stenama legendarne Kantride, bila mu je drugi dom, od 1964. do 1972. godine. Značajan trag ostavio je zatim i u NK Zagrebu (1972-1974.), a završio je ovenčan slavom u Viteseu u Holandiji od 1974. do 1980.

– Uz to, Boško je bio i talentovani slikar. Naslikao je galeriju slika na kojima dominiraju motivi iz njegovog zavičaja. Ponosili smo se njegovim izuzetnim fudbalskim talentom, vrhunskom tehnikom, borbenošću, ali izuzetnim kavalitetima sportiste i čoveka. Kao ubojiti i nepredvidivi centarfor bio je nerešiva enigma za odbrane protivničkih timova. Njihovi treneri i kapiteni stvarali su specijalne taktike da sačuvaju mrežu od Boška. O Boškovoj vernosti Nakovu i njegovom FK Polet najbolje govore podaci da je do kraja života ostao vezan za njih. U Nakovu je preuredio staru švapsku kuću i u njoj provodio sa porodicom nekoliko meseci godišnje, a mlade fudbalere Poleta pomagao je stručnim iskustvom i finansijski. Zato je knjiga o Bošku Bursaću izraz poštovanja i zahvalnosti za sve lepe trenutke, pobede i nezaboravne golove koje nam je priuštio.

Zapisi o Bošku Bursaću nastali su neplanirano, sticajem nekoliko okolnosti, napominje autor.

– Prvo, upustio sam se u ovaj posao zato što se, uprkos značajnim rezultatima koje je ostvario kao vrhunski fudbler i menadžer, o Bošku Bursaću malo zna. Boško je bio tema nekoliko stotina novinskih članaka, reportaža i intervjua u listovima i časopisima koji su izlazili na teritoriji ondašnje Jugoslavije i Holandije. O njemu su snimane i televizijske i radijske emisije, u Holandiji i dokumentarni film. Međutim, to su sve kraći članci, mahom prigodni tekstovi objavljeni u sportskim listvima koji su bili teško dostupni široj javnosti i koji su danas ili prekriveni naslagama prašine ili su uništeni. Oni su danas teško dostupni i ne sadrže građu neophodnu za sklapanje mozaika o Bošku Bursaću. Pod takvim okolnostima njegova ličnost i karijera ostali su prekriveni velom zaborava. Zato postoji potreba da se ta nepravda prema Bošku Bursaću ispravi.

Pre 15 godina na Trkuljin predlog ustanovljena je Godišnja nagrada Nakova, a tako se naš sagovornik podrobnije upoznao s biografijama, ličnostima i delom laureata.

– Tom prilikom posebno me je zainteresovala i impresionirala ličnost Boška Bursaća. Počeo sam da prikupljam građu, beležim svedočenja o njemu i njegovoj karijeri. I treće, Boško Bursać, pre tri godine u jeku korone 8. aprila 2020. godine, u svojoj kući u Holandiji preminuo je u 75. godini. Po njegovoj želji sahranjen je u Nakovu, na groblju gde su sahranjeni njegovi roditelji i najbliži rođaci. U uslovima pandemije obred je obavljen u uskom krugu porodice i najbližih prijatelja prvo u Holandiji, a potom i u Nakovu. Ipak, vest o njegovoj smrti prenelo je preko 50 elektronskih i štampanih medija u Srbiji, Hrvatskoj i Holandiji. Naslovi tih napisa bili su: Igrač van serije, Dragulj srpskog fudbala, Istinski fudbalski as, Nakovačka fudbalska ikona, Sportista od stava i principa i sl. Iz tih napisa mnogi su shvatili o kakvom izuzetnom fudbaleru i čoveku je reč.

Čitajući i gledajući te napise povodom smrti Boška Bursaća, shvatio sam da je neophodno da se o jednom od najvećih nakovačkih sportista svih vremena napiše knjiga dostojna njegovog imena i značaja za razvoj fudbala u Nakovu i Kikindi.

I na kraju, dr Jovica Trkulja poručuje:

– Hvala Bošku i svim njegovim saigračima i trenerima koji su nam doneli veličanstvenu fudbalsku igru, a ona je mnogim generacijama Nakovčana značila bezmalo sve i bila više od igre. Ona nam je u mračnim i smutnim vrmenima, u godinama posrtanja, bede i beznađa budila nadu da nisu porušeni svi mostovi ka normalnom, viteškom i civilizovanom svetu. Podario nam je iluziju da je skrajnuto Nakovo sa daleke „periferije periferije” – „Mali Pariz“, a njegov fudbalski klub Polet – popularna „Barcelona“. 

Video-zapisi o Bošku Bursaću

Dostupni su na internetskim adresama:

https://www.youtbe.com/watch?v=qISF4YaPjM

https:/www.youtube.com/watch?v=T6NdfIcbmZw

Vitesse-suporters eren clubicoon Bosko Bursac

Afcheid van Bosko Bursac in beeld Vitesse

Beleška o Jovici Trkulji

Jovica Trkulja (Kikinda, 1952.) diplomirao je (1975.) , magistrirao (1980.) i doktorirao (1986.) na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Na istom fakultetu radio je od 1976. godine i biran je u sva univerzitetska zvanja za predmet Politički sistem. Bio je šef Katedre za javno pravo Pravnog fakulteta, predsednik Odbora za profesionalnu etiku Univerziteta u Beogradu i član Senata Republike Srpske. Glavni je i odgovorni urednik časopisa „Heretikus”.

FOTO: Arhiva dr Jovice Trkulje