Dejan Ivanović (31), nakon što je prošao obuku u svim mlađim selekcijama, nije dobio priliku za debi u seniorskom timu OFK Kikinde pa je krenuo u potragu za fudbalskom srećom po selima severnog Banata, kikindskog ŽAK-a, potom bio i na jugu, u Vršcu i pančevačkom Dinamu, da bi se tek 2020. vratio na kikindski Gradski stadion i onda, u dva navrata, bivao jedan od najbitnijih pojedinaca prilikom plasmana OFK Kikinde u srpskoligašku „Vojvodinu”. Nosio je kao zamenik i traku oko ruke, a od letos je i kapiten „crveno-belih”.

– Kada sam završio staž u mlađim selekcijama OFK Kikinde, Srpska liga bila je izuzetna, a ja premlad pa nisam dobio priliku ni na kašičicu, makar s klupe u finišu mečeva, ali i klub je uskoro potpuno potonuo, zamalo da ispadne i u najniži međuopštinski rang, tako da sam ja zapravo u to vreme i po obližnjim seoskim klubovima igrao u mnogo višim stepenima, a s Kozarom i u Srpskoj ligi, Vršac i Dinamo takođe su bili u tom rangu – priseća se Ivanović

Usledio je ipak novi, doduše još uvek polagani, uspon OFK Kikinde.

– Trebalo je da prođe decenija pa da klub ponovo krene ka višim rangovima i u organizacionom i u igračkom pogledu. Zdrava priča je napravljena, pozvan sam pre pet godina i sve se poklopilo kako treba, Iako smo nakon prvog ulaska u Srpsku ligu odmah ispali, sada nakon drugog povratka, 2023. godine, OFK Kikinda je jedan od najstabilnijih klubova u trećem rangu, ne samo u Vojvodini.

Siguran je Ivanović da se približava i sezona kada će se u Kikindi igrati savezni rang.

– Blizu smo, iako nema pritiska ni ove niti će ga biti naredne sezone, a veliki je promet igrača i često krećemo sve od početka. Međutim, ima i to svojih draži, svakog prelaznog roka dolaze novi klinci za koje se ja vezujem i to mi je motiv da im pomognem. I ove zime mi je teško palo kada su otišli svi oni mladi momci, desetorica njih, koji su mi bili pre svega dobri prijatelji, pričali smo ne samo o fudbalu već i o životu, a neka im je srećno, pogotovo trojici u saveznom rangu.

Menjao je Ivanović i pozicije u timu.

– Sebe kao najkorisnijeg vidim u samom špicu napada, centarfor sam. No, prethodne sezone trener Šponja došao je na zanimljivu ideju i pomerio me na desnog beka-krilo. Na nekoliko kontrolnih utakmica dobro sam odigrao i tu sam i ostao za njegovog mandata, a igrao sam ponekad čak i potpuno defanzivno po desnoj strani i tada smo povezali  pet ili šest utakmica bez primljenog gola. Trenutno sam polušpic kod novog trenera Đokića, dobro mi je i u toj ulozi, imam njegovu podršku, savetuje me oko pozicioniranja i oko zadataka koje očekuje od mene, a ko zna na kojoj ću poziciji završiti karijeru – zaključuje s osmehom Ivanović, uvek pozitvne energije što i ne čudi, jer veseljak je po prirodi.

Brat Đorđe Ivanović mnogo je poznatiji, počev od igara u Spartaku, Partizanu, inostranstvu, Čukaričkom.

– Veliki je profesionalac. On živi za fudbal i ne zna za drugačiji život. Iako mlađi, njegovi mi saveti pomažu kako u igri tako i van terena, premda je to kod nas uzajamno. Često pita za OFK Kikindu, iz čije pionirske selekcije se otisnuo u svet, interesuje se kako smo igrali, kako treniramo, koje su nam ambicije…

Bio je Dejan i mokrinski knez.

– U jednom trenutku pokušao sam da se bavim i lokalnom politikom, čak sam bio i izabran i za predsednika saveta Mesne zajednice Mokrin, u koji sam s roditeljima doselio kada su mi bile tri godine. Međutim, to je posao koji zahteva ogromnu odgovornost i mnogo vremena kojeg ja više nisam imao pored fudbala, muzičkih nastupa i rada, kao profesor fizičkog, u kikindskoj Predškolskoj ustanovi.

Muzikom se davno pre politike bavio, dok je bio u nižim rangovima nastupao i po veseljima s harmonikom i uz mikrofon, najčešće subotom nakon utakmice.

– Planiram da igram u OFK Kikindi dokle god budem koristan, a kada okačim kopačke o klin, potpuno ću se posvetiti muzici i tu juriti drugu polovinu „radnog staža”, naravno uz svoju profesiju u Predškolskoj ustanovi.

Na poslednjem druženju, na kraju jeseni u restoranu „Lovac”, zamalo je  ukrao slavu muzičarima zaduženim za zabavu.

– Za dobar provod bio je zadužen moj dobar prijatelj i kolega Bili, koji mi je u jednom delu bez pogovora ustupio mikrofon da malo i ja zabavim saigrače, upravu i prijatelje kluba. Uživam u tome, kao i u fudbalu – veli Dejan koji je, naravno, svoj zarađeni „bakšiš” te večeri prosledio prijateljima muzičarima.