Vidovdan je za Srbe veliki i stari praznik. Po Zakonu o praznicima, od 2001. godine je državni praznik i obeležava se radno, u spomen na Kosovsku bitku, koja se odigrala 28. juna 1389. godine, odnosno 15. juna po starom kalendaru na Gazimestanu i predstavlja sećanje na poginule u svim ratovima.

U crkvenom kalendaru je obeležen crvenim slovom. To je nepokretni praznik, uvek se praznuje 28. juna.

U hrišćanskom kalendaru ne postoji svetac s ovim imenom. Tek 1892. godine Srpska pravoslavna crkva ga je prvi put unela kao praznik u svoje kalendare, stavljajući ga u zagradu iza proroka Amosa i kneza Lazara, čije je kultove negovala.

Vidovdan se proslavlja dostojanstveno, mirno, bez veselja. U svim pravoslavnim hramovima služi se parastos našim vojnicima, palim na bojnom polju, i svim do danas postradalim mučenicima koji su na razne načine život dali za pravoslavnu veru.

Praznik je zanimljiv zato što se prepliću istorijske činjenice sa narodnim običajima i verovanjima, oličenim u razvoju kosovskog mita uporedo sa paganskim kultovima starog slovenskog božanstva Vida koji je smatran vrhovnim božanstvom –„Bogom nad bogovima“ a svi drugi bogovi tek polubogovima.

Među Srbima i svim Slovenima verovalo se da je Vid svevideće božanstvo, pa se Vidovdan smatra praznikom za oči, odnosno praznikom koji „otvara oči“. Po narodnom verovanju, važno je šta će se na ovaj dan videti, jer će se kasnije baš u tome imati uspeha.

Na Vidovdan se, prema knjigama i verovanjima ne radi u polju – da kukuruz zametne klipove, ni u vinogradu – da se grožđe ne sasuši i otpadne. Tog dana treba probati i zrelo voće. Veruje se i da na Vidovdan valja započeti ručne radove – pletenje i vezenje.

Ponegde se, do podneva, izlazi na groblja i donosi hrana, obavezno riba. Vidovdanska trpeza ove godine je posna, jer pada u vreme Petrovskog posta. Postoji i običaj da žene uoči Vidovdana beru travu vidovčicu i stavljaju je pod jastuk da bi usnile svog izabranika.

Pre Drugog svetskog rata, Vidovdan je bio poslednji dan školske godine.