Српска православна црква данас слави Светог Георгија, једног од девет великомученика и првих страдалника за хришћанску веру, а Ђурђевдан је једна од најчешћих слава код Срба.
Према предању овај светитељ заштитник професија, организација и болесника, рођен је између 275 и 280. године у малоазијској области Кападокији, у богатој и угледној хришћанској породици.
Приказ Светог Георгија који убија аждају, симбол паганства, заснован је на популарној легенди хришћанске митологије – Георгије и Аждаја.
Ђурђевдан је у српском народу празник са највише обичаја. Обичај је да се плету венчићи од лековитих трава који се бацају у текућу воду. Верује се да венчић укућанима доноси здравље, а пољу берићет.
Ако је на Ђурђевдан ведро време, биће плодна година, каже старо веровање, а ако пада киша, предстоји сушно лето.
Према народним песмама, на Ђурђевдан су се састајали и хајдуци, па је тако Ђурђевдан хајдучки састанак.
Српска православна црква га слави два пута годишње. Главни празник је Ђурђевдан и празнује се 6. маја по грегоријанском календару (23. априла по црквеном календару), а други је пренос моштију и обнављање Храма Светог Георгија – Ђурђиц, који се слави 16. новембра (3. новембра по црквеном календару).
