Много малих људи и овог септембра први пут је упртило тешке торбе на леђа и са зебњом кренуло ка школи. Ово важно поглавље у њиховом животу доноси промене у читавој породици. Или би тако требало да буде.

Како помоћи свом прваку и себи да се у нову животну фазу закорачи са што мање стреса, питање је о које се родитељи и читаве породице одувек саплићу. О томе смо разговарали са психологом и психотерапеутом Татјаном Тановић, која је основала и руководи Центром за подршку породици, лични развој и хумано друштво „Повежи се“ у Кикинди.

Полазак детета у школу је врло важна етапа у развоју породице, то нису само задаци који стоје пред дететом, већ пред целом породицом, јер долази до велике промене, каже Татјана Тановић за „Кикиндски портал“.

– У оквиру породице мењају се и улоге и задаци и обавезе одређених чланова: ко је тај ко ће да учи са дететом, ко ће да проверава домаће задатке, да одводи и доводи дете из школе, дукчије се планирају оброци и тако даље. Ово је битна фаза јер, ако породица не одговори адекватно на све ове задатке који стоје пред њом, то може да доведе до проблематичних ситуација, породица упада у ћорсокак – објашњава Тановићева.

Колико добро и брзо ће се првак прилагодити новим обавезама, врло је индивидуално и у великој мери зависи од тога да ли је раније имао обавезе, које су то обавезе биле, колико је самостално било у свакодневним ритуалима –  облачењу, спремању својих ствари, да ли има одговорност за своје ствари, напомиње наша саговорница. Што је већа самосталност детета, његова  емоционална и социјална зрелост, то ће се оно брже адаптирати на услове које му  школа задаје.

– Врло је важно да праћење прилагођавања детета буде подједнако задатак и школе – учитеља/учитељице и родитеља. Они морају бити у међусобној интеракцији, сарадњи, посебно уколико примете било шта што је неуобичајено. То је, можда, више улога учитеља, јер је у школи с дететом, али и улога родитеља; да примете да ли дете одлази нерасположено у школу, да ли је заинтересовано за задатке, да ли их, можда, тешко савладава… Уколико се тако нешто догађа, морају се, прво, срести родитељ и учитељ да утврде шта је у питању. То могу бити и проблеми у прихватању и разумевању школских правила, у социјалним интеракцијама. Уколико, у било ком подручју, дете „искаче“, родитељ и учитељ су прва станица –  мора доћи до сарадње. У случају да потешкоће наставе да се манифестују, можда је потребно укључити и психолога, да се види где је и шта је проблем. У сваком случају, детету може да помогне охрабрујући став и учитеља и родитеља и што мање критике, што не значи да се зажмури пред дететовим неадекватним понашањем, или неиспуњавањем задатака. Свака критика мора бити адекватно саопштена, тако да сачува дететово самопоштовање и достојанство, јер једино са охрабрујућим ставом, када су сачувани дететово самопоштовање и достојанство, оно ће моћи да напредује, да се мења и да се прилагођава новим ситуацијама – каже Татјана Тановић.

У новом окружењу, са новим вршњацима, нажалост, неретко се дешава да нека деца буду окрутна. Изругивање, исмевање, одбацивање, појаве су које посебно тешко могу да падну најмлађима.

– Пре свега, родитељи морају бити отворени за дететове промене понашања, расположења, ритуала и навика које има – тврди Тановићева. – То су први сигнали да се с дететом нешто дешава, да нешто није у реду, да се са нечим не сналази. У таквим ситуацијама треба полако кренути у разговор. Треба му рећи: видим да те нешто мучи. Потребно је отворити тему и допустити детету да оно прича, суздржати се од тога да одмах доносимо закључак, пресуду и решење, што обично родитељи раде, наравно из најбоље могуће намере, да детету пренесу сва могућа знања. Међутим, врло је важно слушати га, чути шта га мучи, са ким има проблема, јер ако ми одмах почнемо да дајемо готова решења, савете, пресуде и  критике, дете се затвара, и онда нећемо чути оно што је потребно да чујемо. Дакле, први корак је саслушати дете, дозволити му да се отвори. Следећи корак је обратити се учитељу, остварити сарадњу, никако сам као родитељ истеривати правду. У сваком случају, дете треба емотивно оснажити. Свако дете је прича за себе, али генерално, то конкретно значи објаснити му да је то што други раде – до њих, да је оно и добро и паметно и лепо, треба му дати „ветар у леђа“.

Татјана Тановић истиче да, у сваком случају и у свакој ситуацији, не треба заборавити да је први корак градити самопоуздање детета и јачати га. Оно мора да зна да је родитељ ту за њега и да је могуће решити ситуације и проблеме који у школи могу да ескалирају уколико се не реагује на време.

Како су сви упливи у току развоја детета веома важни, а школа чини велики део тог процеса, важно је олакшати ђаку прве па и све остале кораке. Такође и родитељима и свима који брину да мале главе буду што мање оптерећене и да што више уживају у стицању знања, дружењу и свим осталим активностима које га изграђују као човека.