Предавање историчарке Биљане Марцојевић, кустоскиње у Музеју жртава геноцида у Београду, под називом „Хероине које нећемо заборавити“, у организацији Музеја и Народне библиотеке „Јован Поповић“ и уз подршку Министарства културе, одржано је вечерас у Кикинди.
Трибина је део образовног програма Музеја жртава геноцида о женама–јунакињама које су у Првом и Другом светском рату учествовале у оружаним борбама и као медицинско особље или су дале допринос на друге начине како би спасиле и браниле своје породице, чланове заједнице, народ и државу.
Међутим, оне су мање памћене него мушкарци. Провлаче се кроз писану оставштину, али остају на маргинама, каже историчарка Марцојевић.
– За разлику од жена из Првог светског рата које сусрећемо и у послератним временима као хероје и носиоце одликовања јер су многе од њих преживеле, када говоримо о женама-учесницама Другог светског рата, говоримо о хероинама палим за слободу и то показује, још једном, колико је, заправо, Први светски рат у историји „вододелница“ где се још увек, понегде, назире разлика између фронта и позадине, док су Други светски рат и сви ратови после њега – тотални ратови где се граница између фронта и позадине брише, где жене силом прилика или сопственом вољом све више узимају пушке у руке и иду на фронт – испричала је Марцојевићева.
Током овог образовног програма Музеја представља се већи број хероина међу којима су и Софија Јовановић, Флора Сендс, Милунка Савић, Надежда Петровић, Олга Петров, Мира Цикота, Хилда Дајч и друге.
– Предавање почињем хероином која данас није толико позната, и део је моје породичне историје. То је Рада Бојовић, мајка војводе Петра Бојовића. Она је, у време ропства под Турцима, успела да одшколује петоро од шесторо деце, да буду на високим положајима, од тога једно женско дете које је било професор историје у женској школи. У времену када су се људи прстом потписивали, јасно је колики је то подвиг. Морамо поменути и хероине моје су радиле као болничарке, међу којима су биле и странкиње. Једна од њих је и британска болничарка Флора Сендс која је стигла у Србију да се бори. Када је дошла да се пријави на зборно место, речено јој је да иде кући и да се бави женским пословима. Чест је случај био да су жене по оружје и ратни распоред долазиле уместо своје браће или мушке деце које у породици није било, па су осећале тај терет да оне морају да крену у рат. Морамо споменути и Диану Будисављевић која је дала немерљив допринос када је у питању спасавање деце из логора. Њен списак данас се чува у Музеју жртава геноцида.
Посебна је прича о Хилди Дајч која је самоиницијативно отишла у логор Старо сајмиште иако то није морала, јер је њен отац био високо позициониран. Она је осећала потребу да оде и да помогне болеснима, немоћнима и старима за која је знала да су већ одведени у логор. Кроз њена писма можемо да видимо какво је било стање у Старом сајмишту и зато се она назива српском Аном Франк. Хилда Дајч је убијена у пролеће 1942. године у „душегупки“, камиону-убици, претечи гасних комора. Имала је 20 година и била је једна од хиљаде страдалих на том месту.
– Ту је и прича о 13 жена које су преживеле бацање у јаму Равни Долац током Другог светског рата – наставља Биљана Марцојевић. – Читајући те приче не можете да не заплачете и не можете да не постанете бољи човек. Споменућу жену која је гледала у јами своје дете како издише, шестогодишњег сина Илета. Она је спасена, и још током Другог светског рата добила је још једно дете и дала му исто име – Илија.
Једна од хероина чији живот је део овог предавања је Милунка Савић, јунакиња Балканских ратова и Великог рата. О њеном животу постоји и много митова, каже Марцојевићева.
– По месту на којем је сахрањена видимо да није добила статус који заслужује. У поодмаклим годинама, тек као старица, добила је стан и то на петом спрату без лифта. У Француској је била много више цењена, позивана је на обележавање годишњица рата и понуђено јој је да се тамо пресели и да добије запослење. Овде је неколико година чекала да добије посао, а онда јој је омогућено да ради као чистачица у банци. Једна новинарска екипа дошла је да ради репортажу о њој и од те посете њено ордење је изгубљено. Она се трудила да буде добротвор, да својим делима покаже како треба живети. Школовала је децу којој није била биолошка мајка, усвојила је три ћерке. Али, прича о томе да је била у Бањичком логору, да је била изведена пред стрељачки вод и да ју је тамо један војник препознао, дао јој пакет хране и ослободио је, заправо је мит и то говори о томе колико данас заправо мало знамо о њој, да не говоримо о другим хероинама које су у сенци Милунке Савић.
Вечерашњи програм у Библиотеци, којем су присуствовали и ученици осмог разреда, почео је приказивањем играно-документарног филма „Пето писмо Хилде Дајч“, другог из продукције Музеја жртава геноцида. Први је о стрељању ђака у Крагујевцу, а трећи „Две Бранкове Козаре“ који је промовисан ове године. Сви се налазе на Yоутубе каналу Музеја жртава геноцида.
Музеј континуирано организује предавања за основне, средње школе и факултете.
– Пре једног предавања чула сам децу да се питају шта је то стрељање или да не знају шта је архив. То су сајбер генерације и зато је наш задатак да школу по школу, човека по човека враћамо култури сећања – закључила је историчарка Биљана Марцојевић и, за крај године, најавила изложбу Музеја жртава геноцида о ратним хероинама.
С. В. О.
