најчитанији портал Севернобанатског округа
У Културном центру ће у петак, 2. августа, од 19 сати, бити отворена изложба слика под називом „Ко сам ја“ уметнице из Ниша, Зорице Туркуљ Врањеш.
Гошћа ће, са кикиндским песницима, од 3. до 7. августа учествовати на вечерима духовне поезије, које ће почињати у 19 сати.
Такође, са децом ће радити у бесплатним ликовним радионицама 6. и 7. августа, у термину од 11 до 12 сати. Пријављивање за учешће је на број 060 042 73 01.
С. В. О.
Данас када концентрација просечног гледаоца постаје све упитнија услед све присутнијих кратких видео садржаја на друштвеним мрежама, поставља се питање како ће се позориште носити са свим тим изазовима. Глумица Тања Марков Крижан сматра да је присуство живог човека на сцени непроцењиво искуство, тако да ако нешто не треба доводити у питање, то је позориште. Уверена је да ће оно претрпети све изазове које носи модерна ера. „Каубоји”, „Буба у уху”, „Миргород”, „Смрт човека на Балкану”, „Избирачица”, „Лажа и паралажа”, „Па се видимо у сну”, само су неки од наслова у којима је играла ова млада уметница. Каже да јој је најзначајније што је у матичној кући имала прилику да игра најразличитије ликове и што се Народно позориште Кикинда не плаши да жанровски истражује. После породиљског одсуства, публика ће имати прилику да је поново гледа од јесени, када је планиран њен повратак на сцену.
Ваша прва улога била је у сада већ легендарној представи „Каубоји” Кокана Младеновића, за чије се извођење увек тражила карта више. Каква Вас сећања вежу за овај комад?
– Увек ће ми бити посебно драга моја прва професионална улога, а још ми је драже што је то било баш у представи „Каубоји”. Била сам тек завршила Академију и одмах добила прилику да играм у једном великом пројекту. Са „Каубојима” смо обишли цео регион, освајали награде, и где год смо играли наилазили на безброј отворених аплауза, смех, сузе, и оно што је најбитније, на безрезервну љубав публике према једној представи. Током сваког извођења владала је стваралачка енергија код сваког учесника, како на сцени, тако и иза сцене. Била је прави пример позоришне магије и радости игре. Увек ћу бити захвална Кокану што ми је дао моју прву улогу.
Последња улога пре одласка на породиљско одсуство била је у представи „Па се видимо” у сну Николе Завишића. Овом представом сте успели да снове пренесете на сцену. Колико сте пута стигли да је одиграте?
– Свега неколико пута. „Па се видимо у сну” је представа коју смо креирали ми глумци заједно са редитељем. Када су се спојиле Завишина машта и енергија са нашим сновима, настала је једна позоришна вожња коју смо ми само пратили и пуштали да нас одведе где год пожели. У процесу рада наше снове смо надоградили и разиграли тако да мој сан више није само мој него свих нас, а ја сам неизоставни део других снова. Сваки лик који играм ми је на свој начин узбудљив. Садржај наших снова испреплетан је и са Јунговим реченицама и поезијом Фернанда Песое. Пошто сам је одиграла само неколико пута, ово је представа које сам можда и најжељнија, тако да једва чекам да поново ускочим у наше снове.
Сведоци смо да су друштвене мреже успоставиле наратив кратких видео-садржаја. Да ли мислите да ће то утицати да просечан гледалац, када чује да нека представа траје преко два сата, потенцијално одустане од посете позоришту?
– Друштвене мреже су свакако нарушиле концентрацију и пажња просечног гледаоца постаје све краћа. Добијамо хиљаде информација дневно, мозак више не зна шта је битно, а шта није. Гледа се безброј кратких видео-садржаја, а то сигурно утиче на концентрацију и током позоришне представе. Највише ме брину млади људи којима је цело одрастање обележено друштвеним мрежама и кратким видео-садржајима. Међутим, оно што је најбитније јесте да жив човек на сцени нема замену. Верујем да ће човечанство, када схвати у којој мери су нас обузели уређаји и када одлучи да се коначно тргне из свега тога, бежати у позориште још више него раније. Та магија уласка у позоришну салу нема цену и не може бити замењена било којим другим садржајем. Једно је сигурно, позориште ће издржати све тестове модерног времена.
Већина ансамбла је запослена у Кикинди, али живи у Београду, да ли је напорно путовати?
– Пошто то нису свакодневна путовања није толико напорно. Путујем заједно са колегама, некада возим ја, некада неко други. Слушамо добру музику, стигнемо да се добро испричамо, тако да та два сата пролете. Једно време нас је највише забављало да играмо нашу измишљену игру коју смо звали Песма суђеница. Тако да чак и када наиђе период да јесте напорно, досадно није.
Чини се да се Кикинђани ретко упуштају у драмске воде, и да пре бирају неке друге факултете. Делите ли моје мишљење?
– Истина је да се, из неког разлога, слабије одлучују за драмске уметности, као да средњошколци у Кикинди уопште не размишљају о смеровима као што су режија, драматургија, камера, продукција. Један период сам имала прилику да, на позив свог професора Срђана Срдића, радим у Центру за таленте на одсеку Драмске уметности. Средњошколце је искључиво занимала глума, док друге смерове нису ни спомињали. А и за саму глуму се ретко кад неко припрема. Дешавало се да неко дође код нас у позориште и распитује се, али касније чујемо да ипак нису ни изашли на пријемни него су уписали нешто друго. Зашто је то тако, не знам. Готово да могу на прсте једне руке да набројим младе који су уписали нешто од ових смерова у последњих десет година. Надам се да ће се ствари мењати. Желим даровитим и вредним младим људима који би се сутра посвећено бавили овим послом и проналазе у томе свој смисао, да истрају у својој намери. Као и да их послужи срећа на том путу.
Такође сте имали прилику да радите на фестивалима краткометражног филма као што су Башта фест и Кустендорф, где је такође фокус на младима. Шта је оно што их чини посебним?
– Башта фест су покренуле моје колеге са класе и пример је младалачког ентузијазма који је замисао спровео у дело. Такође је добар пример децентрализације културе. Филмови се гледају под отвореним небом, што је посебан доживљај. Волим када ми лето почне овим фестивалом. Кустендорф у главном такмичарском програму има краткометражне, а приказује и одличне дугометражне филмове. Пошто се све одиграва на Мокрој гори људи су упућени једни на друге, тако да учесници имају прилику да размењују искуства и идеје са светски признатим уметницима, што је веома драгоцено, посебно младим ауторима који су на почетку каријере. А све је непосредно и природно, што је заправо најдивније од свега. Увек се радујем овом фестивалу.
Н. Савић
Како би одржали традицију, али и деци улепшали лето, представници удружења „Торонтал“ организовали су 23. етно камп старих заната. Да је интересовање сваке године све веће говори и чињеница да је је камп у Руском Селу окупио 95 учесника. Дошли су из Нове Црње, Житишта, Кикинде, Новог Бечеја.
-Дошли су нам учесници из читаве Војводине чије баке и деке с у околним насељима, а ту су и они чији родитељи живе у иностранству и свој долазак планирају према датуму одржавања етно кампа. Деца уче старе занате попут веза, пустовања, грнчарију, да резбаре у дрвету, праве накит од перлица, ткање и израђују фигуре од љуске од кукурузовине. Више од две деценије трајања кампа је изузетно. Признање које нам стиже од родитеља и деце нам је водиља – каже Шандор Талпаи, председник удружења „Торонтал“.
Деца су имала прилику да се упознају са грнчарским занатом, да науче старе игре, као и да пеку медењаке.
-Радује ме што ове године имамо доста нове деце, ученика првог и другог разреда основних школа. Пракса је показала да сви они до осмог разреда сваког лета долазе на камп и са нама су сигурно седам, осам година. Нудимо деци да се друже и упознају, али и да стекну нова знања – напомиње наш саговорник.
Камп је почео 29. јула и траје до сутра, 2. августа. Последње вечери у 17 часова биће приређен занимљив програм и деца ће показати шта знају. Певаће, рецитоваће, свираће, глумиће.
-У недељу, 4. августа организоваћемо изложбу радова насталих на кампу. Позивам све да дођу и виде шта су то дечије руке направиле за ово кратко време – прецизирао је Шандор Талпаи.
Камп су подржали локална самоуправа, Мађарски национални савет, Покрајински секретаријати за културу и информисање и образовање, управу, прописе и националне мањине, МЗ Руско Село.
А.Ђ.
Жребом у Новом Саду, одређени су такмичарски бројеви у Српској лиги „Војводина” односно Војвођанској лиги „Исток”, а у српсколигашком рангу, у првом колу ОФК Кикинда, 17. августа од 17 сати, на Градском стадиону дочекаће Војводину из Перлеза.
Преостали парови: Омладинац – Врбас, Железничар – Кабел, Нафтагас – Слога, Борац – Раднички, РФК Нови Сад – Динамо, Хајдук – Бечеј, Слобода – Подунавац.
Истога викенда започеће надметање и на војвођанском „Истоку”, а четири наша клуба играће у том степену.
Парови: Јединство (В) – Будућност, Слобода – Младост, Пролетер – Ц. звезда, Напредак – Полет (И), БАК – Бегеј, Полет (Н) – Русанда, Борац – Козара, Јединство (БК) – Долово.
Комплетне распореде поменутих лига доносимо у сутрашњем броју „Комуне”.
Д. П.
Ђаци генерације кикиндских средњих школа управо су се вратили из Солуна, са наградног путовања које су добили због постигнутих изузетних резултата. Награда је реализована захваљујући Драгани Максимовић, некада ученици Гимназије, сада предузетници из Дубаија, Градској управи и неколицини предузетника из нашег града.
Са најбољима: Јаном Страјнић из Гимназије, Марком Пекаревићем из Економско-трговинске школе, Тањом Исаков из ССШ „Милош Црњански“ и Слободаном Антићем из Техничке школе, путовала је професорица психологије Миљана Китановић која је Максимовићевој била разредни старешина.
– Боравили смо четири дана у Солуну и за то време ишли смо на излете до Метеора, плаже у близини Солуна, до Српског гробља на Зејтинлику и у Археолошки музеј. Обилазили смо споменике и упознавали град. Ученици су били задовољни и вратили смо се са позитивним утисцима – каже професорица Китановић и напомиње да посебну захвалност дугују Тихомиру Фаркашу, новоименованом члану Градског већа за образовање и градоначелнику Николи Лукачу, који су помогли да се ова екскурзија реализује.
С. В. О.
Интернационални симпозијум скулптура у теракоти, 43. пут испраћа своје учеснике – шесторо уметника завршава своје скулптуре великог формата и боравак у нашем граду. Традиционално, за њих је приређен пријем у Градској кући у којој су разговарали са градоначелником, Николом Лукачем и чланом Градског већа за образовање, Тихомиром Фаркашем.
– Град је поново био на светској мапи културе и уметности – рекао је Лукач. – „Тера“ своју репутацију гради деценијама и драго ми је да уметници из читавог света проналазе инспирацију у, за мене најлепшем граду на свету. Сигуран сам да Симпозијум завређује да се сваке године подиже на све виши ниво. Хвала уметницима, почаствовани смо делима које су створили, а захвалност дугујемо и свим запосленима у „Тери“. Мислим да ћемо још много тога заједно урадити у наредном периоду.
Анамарија Шербан из Арада, уметница и професор на Факултету у Темишвару навела је да ће кући понети невероватно и дивно искуство.
– Ово је изузетно место за стварање монументалних скулптура у глини. „Тера“ за мене има значај модерне утопије, слободног говора уметности у материјалу, што чини свет бољим – рекла је Анамарија Шербан.
Са радом у теракоти Срђан Арсић, уметник из Земуна, упознао се раније, у оквиру пројекта „Тераторија“.
– Презадовољан сам, простор је најбољи у ком сам имао прилику да радим, сарадници су изузетни – каже Арсић. – Ово је јединствена прилика у региону да радимо у теракоти која нам отвара могућност да се изразимо у материјалу у којем до сада нисмо радили, што је, опет, доста утицало на моју идеју. Овај рад надовезује на оно што сам већ стварао на истом месту.
Весна Перуновић потиче, како наводи, са југословенских простора, а интердисциплинарном праксом бави се у Канади у којој живи већ 36 година.
– Имам велико искуство боравка у различитим резиденцијама у свету и морам да кажем да је овај студијски боравак понудио највише од свих у којима сам до сада радила: фантастичан амбијент, размену искустава, животних и уметничких, што је веома значајно за нашу праксу. Велико хвала свима у „Тери“ и Граду који подржава овај фантастичан пројекат, уникатан у свету. За све нас је ово било ново и донело нам пуно ентузијазма и слободе. Идеја да ћу оставити скулптуру која ће трајати у времену и простору, за мене је непроцењива. Такође, „Терин“ музеј је импресивна институција, на светској скали – испричала је Весна Перуновић.
Директор Центра за ликовну и примењену уметност „Тера“, Александар Липован оценио је да је Симпозијум био успешан.
– Продукција је јако добра и уметници су задовољни, што нам је најважније, као и чињеница да и даље трајемо и да градимо неку врсту традиције у нашем граду, у области савремене уметничке праксе – указао је Липован.
На овогодишњем Симпозијуму, поред наведених, стварали су и уметници: Стивен Мос из Париза, Милорад Мића Стајчић из Београда и Божица Рађеновић која живи и ради у Канади. Њихова дела моћи ћемо да видимо на изложби на Тргу, на отварању 44. издања ове уметничке резиденције, у јулу наредне године.
С. В. О.
Светом литургијом, резањем колача, освештањем босиљка и воде, код црквице на Водицама , Српска православна црква и њени верници обележили су страдање Свете Марине или Огњене Марије, како је још наш народ зове. На Водицама је 1865.године подигнута црквица посвећена светитељки Марини, а сваке године на овом месту окупи се велики број посетилаца из Кикинде и околних места. Кумови славе били су Клаудија Шулц и Слободан Вујовић.
-Кумство смо прихватили јер верујемо да је ово место свето. Од срца смо се прихватили овог задатка и драго нам је што се оволико људи сваке године окупља да прослави Огњену Марију – рекла је Клаудија Шулц.
За Огњену Марију сваке године на Водице долазе и суграђанке које славе имендан. Многе од њих умесе колач који се освешта, а након литургије поделе га посетиоцима
-Верујем да је вода која извире на овом месту лековита. Сваки пут кад дођем осећам благодет, а сигурна сам да је то случај са свима који посећују Водице. Име ми је Марија и док год могу долазићу овде на свој имендан – открила нам је суграђанка.
Како је, по предању вода која постоји на овом месту лековита, стрпљиво се чекало у реду како би се однела кући и свакодневно по мало пила. Према легенди, извор лековите воде открио је случајно пастир који се ту умио, а имао је ране по телу и ногама. Након што је и преноћио на овом месту, ране су нестале, а народ је почео овде да проналази лек за кожу и очи. Монахиња Мандолина испричала нам је још једно предање које се везује за црквицу.
-Према причи коју ја знам, недалеко одавде девојчица је чувала овце и приказала јој се Мајка Божија. Она јој је рекла да каже народу да дође и окупи се око извора воде. Девојчица се мало нећкала пошто није желела да остави овце јер се бојала да их неће затећи, али Мајка Божија уверила ју је да ће их затећи тамо где их је и оставила. Тако је и било. Када се девојчица вратила са мештанима, овце су биле на истом месту где их је и оставила. Свака црква је света, али ова је посебна и треба сви да је чувамо – рекла је сестра Мандолина.
Протојереј Бобан Петровић, старешина храма Светих Козме и Дамјана окупљенима је честитао празник и напоменуо важност овог светог места. Вода коју имамо овде је здрава и лековита што нам је подарио Бог, навео је он.
-Посебно сам срећан јер смо ове године имали посебну службу. Иако је радни дан, народ је дошао на Свету литургију и да узме воду. Са друге стране имали смо свештеника, више него што је уобичајено. Одазвали су нам се свештеници и свештеномонаси, Кикинђани, који су на служби у другим парохијама, отац Михајло и његов брат отац Стефан из манастира Тумане и ђакон Предраг из нишке епархије. Ту су били и свештеници новобечејског и новокнежевачког намесништва тако да је служба била посебно свечана – истакао је протојереј Бобан Петровић.
Место на ком се налази црквица на Водицама треба да добије изглед какав заслужује.
–Преносимо традицију овог места млађима, али се морамо потрудити да им оставимо објекат у што бољем стању. У плану нам је изградимо летњиковац с обзиром на то да је ово место популарно излетиште. Неопходно је и санирати саму цркву. Пре неколико година урадили смо пилот пројекат како би видели колики је ниво подземних вода пошто је црква изграђена на извору. Влага се пренела на зидове и најпре морамо да исушимо зидове и решимо се влаге, а након тога и да се уради фрескописање. Црква је мала, не захтева велике трошкове и на нама је да је уредимо -рекао је отац Бобан Петровић.
У црквеном календару Света мученица Марина један је од најпоштованијих женских празника.Верује се да је грмљавина на Огњену Марију лош знак. То може да значи да је пред нама тешка и сушна година, а старији тврде да грмљавина указује на болест и сиромаштво. Обичај је да се на овај празник, када због велике врућине „гори небо и земља“, не раде никакви послови, како у кући, тако и у пољу. Такође се верује да се на Огњену Марију не ваља купати у „великим водама“, јер су бројни случајеви утапања баш на овај дан.
A.Ђ.
Због етажирања водоводне цеви у улици Војина Зиројевића, у оквиру изградње атмосферске канализације, без воде ће од 8 до 12 часова сутра, 31. јула, бити потрошачи у поменутој улици од угла Стерије Поповића до угла Ивана Јакшића.
Моле се потрошачи да обезбеде довољну количину воде за своје потребе. Из ЈП “Кикинда” захваљују на стрпљењу и разумевању.
Због радова на електричној мрежи сутра (31. јул) без струје ће од 10.30 до 11.30 сати бити домаћинства у улицама Ивана Милутиновића од Цара Душана до Пере Сегединца и Милана Петровића.
Такође сутра од 12.30 до 13.30 часова електричне енергије неће бити у улици Славка Родића у Банатском Великом Селу.
Тадија је један од најмлађих Кикинђана, има четири месеца и данас је дошао са мамом Драганом и татом Ненадом Пецарски по свој поклон од Града.
– И старија ћерка, Дарија, добила је овај пакет и још увек користи своју столицу, када једе, црта или се игра – каже мама Драгана.
Поред мултифункционалне столице, свака беба добила је и торбу, пешкир, подлогу за повијање и радосницу. Свечана додела поклона локалне самоуправе новим житељима града уприличена је данас у свечаној сали Градске куће за бебе рођене од априла до јуна, укупно њих 90.
Честитке родитељима упутио је градоначелник Никола Лукач.
– Најлепше је подизати децу и извести их на прави пут. Све што радимо и у граду и у држави јесте због њих. Надам се да ће вам помоћи наша подршка и овај скромни поклон. Град ће вам увек бити на располагању и све ћемо учинити да ови малишани имају лепу будућност у нашем граду – рекао је Лукач.
Подела беби-пакета једна је од најлепших мера које Град спроводи већ дуги низ година, указала је Мелита Гомбар, чланица Градског већа за за националне мањине, родну равноправност и бригу о породици.
– Родитељство је данас пред бројним изазовима и Град, широким спектром мера социјалне и дечије заштите, настоји да, на свеобухватан начин, пружи подршку и помоћ родитељима, у виду директне новчане помоћи за рођење првог и другог детета и помоћи незапосленим породиљама, као и новим мерама, какве су Школа родитељства и Саветовалиште за брак и породицу – рекла је Мелита Гомбар.
Родитељима је упутила честитке и пожелела истрајност у новој улози, а деци лепо и срећно детињство.
С. В. О.
