Не зна се када су грађани Кикинде шетњу главном улицом увели као обичај, заправо потребу да на тај начин остварују социјалну интеракцију. Носталгичније, вероватно је да је корзо на којем су се размењивали стидљиви погледи, одабирало коме ће се упутити поздрав, па онда и посредник, дакле да је такво место јединих ширих друштвених контаката постојало, у већој или мањој мери, одувек. И нисмо у томе били једини, наравно, институција шетње по центру, „штрафти“, овде некада познатија као „шпацирунг“, али и место за „кибицовање“, постојала је у сваком мањем месту. И управо та, само једна од чари варошица, разлог је што је актери тако дуго чувају у сећању, увек са прелепим осмехом на лицу.
Чувари успомена
Као чувар успомена града издвојила се Фејсбук група „Кикиндски корзо“ коју је покренуо Милан Веселинов пре 13 година. Број носталгичара у групи брзо је растао и покренута је иницијатива да се поново оживи корзо – једна шетња у години, у августу, као омаж тим временима, том осећају заједништва и припадности.
– То је постало традиција, сваког августа уприличимо вече сећања на шетње корзоом. Изаберемо фотографије из велике базе од око пет хиљада, поставимо их на паное код Католичке цркве и ту се окупимо. Затим направимо један круг – шетамо до некадашњег „Звезда“ биоскопа и вратимо се другом страном улице. Тако се некада „ишло у варош“ и ми то, већ годинама, оживљавамо. Позивамо све, не само оне који ће се можда пронаћи на фотографијама. Људи поведу децу и унуке, неки дођу из других градова посебно због те вечери, да се виде и испричају са пријатељима из младости – каже Богдан Мандић, такође администратор групе „Кикиндски корзо“.
Група сада има преко пет хиљада чланова, Кикинђана, ма где да су. Има и младих који је прате јер их занима где су њихови родитељи излазили и како су се дружили у то време, објашњава Богдан.
Ову лепу иницијативу препознала је и в. д. директорица Туристичке организације Града, Јасмина Миланков. Као покровитељ, Град се прикључио, додајући још један догађај – после корзоа, носталгичари свих узраста упућују се ка Старом језеру на којем, само те августовске вечери, поново ради чувени диско „Делфин“.
Они који су шетали и ту се заволели (или обрнуто)
Непосредни учесници овог варошког феномена до детаља памте и ред и след корзоа, емоцију посебно.
– То је била једина забава. Свако је имао симпатију са којом се гледао, чекало се да се сретну. Због погледа, због осмеха, шетало се до бесвести. Ишло се у корак, ни метар размака није било између редова. Девојке су биле са другарицама, младићи са друговима. Чекало се да наиђе симпатија да би се она правила да је незаинтересована, али да другарица обавезно „гледа да ли он гледа“. На први пољубац се ишло у Улицу љубави, у Генерала Драпшина, где су се крошњње спајале са непоткресаним шимширом. Био је потпуни мрак и у скоро сваком улазу или на клупици испред куће био је по један заљубљени пар – прича једна суграђанка. – Била сам јако млада, још нисам била стасала за шетње по корзоу, али сам прошла туда у повратку из школе. Мој муж је чекао да наиђем и послао друга да ми каже да његов пријатељ инжењер жели да ме упозна. И онда се појавио он, у белом мантилу. Стигао је са часова енглеског у Радничком универзитету и имао је роковник. Дао ми је да га носим и отпратио ме мало према кући. Тако је почело, ето, на Корзоу.
Шетало се, углавном, лети, некако с пролећа, чим отопли, и по лепом времену, све до јесењих киша. Обавезни и најлепши вечерњи програм за младе био је константа. Уз то, озбиљно је доприносио брзој асимилацији не-Кикинђана.
– Када сам се доселио у град, то ме је пријатно изненадило, јер корзо нисам виђао у другим местима. У Београду, где сам био на студијама, тога није било, као ни у мом родном месту. Први пут сам видео да сви млади шетају, лепо обучени, једном улицом у два смера. Са својим друговима са факултета стајао сам испред апотеке, били смо пријатно изненађени, сви су били ту, шетали су или „кибицовали“. Било је по двоје, троје, четворо у реду и била је гужва, није могло да се хода нормално. Шетње су почињале у раним вечерњим сатима и трајале су до осам, девет сати. Затим смо ишли у „Авалу“, тамо је била „жива“ музика. Било је то много лепо – преноси своје импресије инжењер, Кикинђанин од времена корзоа шездесетих година.
Рокенрол у школама, боксери „мачори“
Код „Касине“ (садашњи „ДМ“) били су боксери, цео тим. Они нису шетали, само су „пикирали“ девојке. Ту су били „мачори“ – сведоче носталгичари са корзоа. – Старији су, после шетње ишли на игранке у Микиницу и у Дом ЈНА, и у биоскоп, а млађи су, по правилу, смели само на матине од шест. Игранке недељом на којима се играо и твист и рокенрол… стално су биле организоване за основце, сваки пут у другој школи, а најлепше су, кажу, биле у школи „Ђура Јакшић“.
И музички магови
И док је, тих, шездесетих година, „афтер-парти“ корзоу била „жива музика“ у Микиници, „Авали“ (садашња Раиффеисен банка), Дому ЈНА, већ почетком седамдесетих година појавиле су се дискотеке и чувена браћа Грабић – Миодраг – Миле и Сава који је забележио 25 година „стажа“ као најпознатији кикиндски ди-џеј.
– Каријеру смо, са Мишом Зорићем, почели у Бару, у подруму у улици Иве Лоле Рибара, а затим смо Миле и ја, средином седамдесетих година, отворили диско „Делфин“ на Старом језеру. Почели смо са око 300 плоча. Нисмо пуно зарађивали, улагали смо у опрему и у музику. Путовали смо по Европи, а плоче су нам и доносили из иностранства, чак и из Америке. Миле је имао другаре у Лондону који су му давали промо-примерке, пре него што плоча изађе у продају. Међу првима смо имали светске хитове, долазили су нам људи из Студија Б и са Радија 202 да купују плоче. Трудили смо се да не будемо провинција. Што се тиче музике, нисмо били мали град – прича Сава Грабић, чија фонотека броји више од хиљаду плоча – синглова, макси синглова, лонг-плејки.
Данас поново са својом опремом, после сваког августовског корзоа, на истом месту на Старом језеру, дочекује шетаче.
– У то време, седамдесетих и осамдесетих година, сви смо били повезани – каже. – Тада сам знао 90 одсто људи по имену, данас нико никог не познаје. Било је то време социјалне равнотеже, није било толиког раслојавања, велика већина припадала је средњем сталежу. Били смо једнаки.
Све кикиндске дискотеке
– Прва дискотека у граду звала се „Маске“ и радила је почетком седамдесетих. Неколико година касније отварили смо „Делфин“, који је постојао до 1982. године, а затим и „Акварел“, у згради „Авале“. Наставили смо у дискотекама у Микиници, Дому омладине и „Лун“-у, у подруму „Нарвика“, који је постојао до 1997. године. Последња дискотека у граду била је „Паун“, такође у хотелу, која је радила две године – каже Грабић.
У феноменологији нашег малог места, остаће забележено и да су се кругови са корзоа некако пресликали на дискотеке у којима се, такође, шетало паралелно у два смера. Док су екстровертни ђускали у средини, а „кибицери“, са спољне стране кругова „вребали“ из полумрака, све је било лепо, невино и једноставно. Због погледа, можда и осмеха или стидљивог поздрава – због младости, али и не само због ње.
Корзо 2024.
Ове године шетња на корзоу биће организована у суботу, 10. августа. Скуп је у 19 сати на старом месту, код Католичке цркве, где ће бити постављени панои са фотографијама, а после шетње, разуме се, колективно се одлази у дискотеку на Старом језеру. И неће нам бити неопходна дозвола за то. Јер су нам заједништво, пријатељство и романтика потребнији него икада.
С. В. О.
(Фото: ФБ група “Кикиндски корзо” и Кикиндски портал)
