Душан Васиљев у Београд стиже 1919. године, верујући да у тек ослобођеној домовини за сваког има посла, хлеба и крова над главом.
-Долазим да будем неко, да делим своје срце, а немам где да преноћим- записаће.
У Београду спознаје тмурну слику послератне стварности у којој су се распршили хуманистички идеали о херојству и победи. Разорне последице рата највише осећају сиромашни, док се привилегована мањина, захваљујући махинацијама богати и увећава друштвену моћ.
Хиљаде радника који су проливали крв за ослобођење земље, препуштено је беди и гладовању. Шпекулације су се развиле до огромних размера, пунећи џепове богаташа. Плате и наднице биле су ниске, а поскупљења стална и огромна. На улицама главног града, јасно се сагледавају друштвене супротности. Штрајкови и сукоби радника с властима нису остављали равнодушним младог песника.
Његове наде у престоници су се убрзо расплинуле. Веровао је да ће му издавачи примити и објавити збирку песама, и да ће га нека од књижевних редакција примити за сарадника. Међутим, издавачи којима се упорно обраћао, у Београду, Загребу, Сарајеву, одбијали су га са различитим изговорима- да не могу да набаве хартију, да су до краја године испуњени рукописима, да неко време неће објављивати нова издања…
Посао је пронашао као чиновник код једног београдског адвоката, па је, уместо да уређује рубрике у новинама, преписивао молбе и жалбе, таворећи у мемљивим подстанарским собама. Ипак, биће то веома плодоносан период његовог стваралаштва. Изузетно талентован, осећајан, сазрео пре времена, бунтован романтик и меланхолик прогоњен визијама рата, огорчен суровом послератном реалношћу, Васиљев ће написати песме које ће га уврстити међу наше најистакнутије експересионисте и лиричаре.
Рат, страдања и узалудност проливања крви, ратно профитерство, рушење идеала, социјална беда, разочарање – најчешћи су мотиви његове поезије. Његове стихове одликује снажан емотивни набој, бунт, очај, немоћ. Пише и приповетке, драме, започиње роман, али ће се у књижевност уписати великим словима као песник.
Васиљев је у Београду неколико месеци, али је тај период оставио дубок траг у његовој књижевности. Када је 1920. у часопису „Мисао” објавио своју прву песму „Човек пева после рата”, постаје истакнуто име у редовима младих поета. „Мисао” је лист основан 1919. који је окупљао млађе, талентоване књижевнике из либералних слојева, и управо тамо ће Васиљев објавити највећи број својих песама. Певајући отворено и срчано у слободним стиховима, песник експресиониста изронио из крвавих вртлога рата, у том часопису је срдачно дочекан. Са „Мисли” су сарађивали књижевници из тзв Групе уметности- Иво Андрић, Тодор Манојловић, Мирко Королија… Уредник „Мисли” Симо Пандуровић у стиховима Васиљева видео је велики таленат.
-Ваши стихови- писао је Пандуровић- нису од стране уредништва остали незапажени. Напротив, обе песме које су штампане у „Мисли”, а нарочито „Човек пева после рата”, свратиле су заслужену пажњу. Али вашом погрешком, песме нису биле потписане, а нашом погрешком било је затурено спроводно писмо, тако да нисмо могли констатовати чије су песме, а било би незгодно штампати их анонимно, без пишчева пристанка. Кад смо помоћу господина Црњанског утврдили ко је аутор, ми смо им врло радо дали места у свом часопису. Без икаква ласкања, дакле, али пријатељски и искрено, могу вам казати да ме радује што сам у вама наишао на младог, талентованог човека чија ће нам сарадња бити драга”.
О песничком таленту, Васиљев је добио признање и од „Књижевног југа” из Загреба. Песма „Човек пева после рата” донела му је заслужену славу, а остале које су дошле за њом, учврстиле његову репутацију младог надареног песника прве послератне генерације. У Антологији новије лирике, поменутог листа „Мисао”, Васиљев, назван „савест једне генерације” биће заступљен са чак осам песама, Андрић са две, а Десанка Максимовић са једанаест.
Када је „Мисао” расписала анкету о песмама, од публике је Васиљев, одлично оцењен, чак испред Црњанског и Пандуровића. Највише гласова је добила Десанка Максимовић за „Стрепњу”, па Велимир Масука за „Грудобољу”, и одмах потом Васиљев за „Плач Матере Човекове”.
Сарађивао је и објављивао у више књижевних часописа, који су публиковали и његове приповетке и дечије песме, али збирку песама није успео да објави, упркос упорном куцању на врата издавача. Између осталих рукописа, иза њега ће остати велика свеска са насловом „Облаци” у којој је исписано 80 песама подељених по циклусима. Очигледно да је била припремљена за штампу. И то није био једини рукопис спреман за издаваче.
„Песма имам већ око 150 (две велике књиге), али фали- издавач. Свега је досад објављено 25, а остале су само мени познате”- написаће разочарани Васиљев.
Ослабљен тешким и неуредним животом, стара болест му се вратила -кашаљ и грозница. Желео је да остане у Београду где је уписао Филозофски факултет као ванредни студент. Да би се уписао редовно на студије, било је потребно да положи гимназијску матуру. Исцрпљен и малаксао, попустио је очевом наговору да прихвати место учитеља на селу. Из престонице одлази невољно, незадовољених амбиција, са идејом да је то само привремено. Добио је место учитеља у Ченеју, малом пограничном месту у које стиже у марту 1920. године. Тамо је десетак година раније, акцијом родољубивих српских мештана, саграђана нова и лепа школа у којој ће радити као привремени учитељ са више него скромном платом од 550 круна. Јадаће се другу:
-Како се осећам? Као ђаво на џомби. Можеш мислити. Једина ми је забава књига. Да књига нема, сасвим бих сигурно полудео”.
Службовање у забаченом банатском селу, далеко је од Душанових жеља и снова.
-А знам и то да, ако се најкасније до нове године не отргнем из ове околине, која је иста у Ченеју, Врањеву, у Кикинди, или где год хоћеш, потпуно ћу пропасти. Пропаст значи- напустити све оне слике које сам себи о својој будућности, истина врло смелом руком, али такорећи годинама, маштајући стварао- исповеда се у писму пријатељу.
ТРИ КЊИЖЕВНА БОГА
У библиотеци Васиљева били су заступљени Скерлић, Ђура Јакшић, Лаза Лазаревић, Црњански, Вељко Петровић…Од светских писаца куповао је Стендала, Толстоја, А. Франса и Барбиса, Стриндберга, Бодлера, а нарочито Ромена Ролана, Тагору, Достојевског за које у једном писму пише „то су моја три бога”.
Од савремених песника, највише је ценио Црњанског, жалећи што ће га- како је говорио-упропастити новац. Веома је поштовао Крлежу којем ће се обратити са молбом да му редигује збирку песама- која је остала неодговорена. Тина Ујевић га је импресионирао када се са њим срео код „Три шешира”. Ценио је и Густава Крклеца, а из ђачких дана потичу његове симпатије према Адију, творцу мађарске модерне.
Фељтон о Душану Васиљеву подржан је средствима Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама
У женској екипној конкуренцији добиле су га куглашице Кике 0230, у мушкој рукометаши МРК Кикинде, потом појединци Теодора Станчић, пливачица Велике Кикинде и рукометаш МРК Кикинде Лука Панић, а у конкуренцији спортиста инвалида Ержебет Будаи (Спортско друштво инвалида Кикинда) и Драгиша Брандић (Одбојкашки клуб инвалида Феникс). Најперспективнији су каратисткиња Феникса Нина Стојнић и пливач Велике Кикинде Матија Торњански, а најорганизованији је колектив Кошаркашки клуб Велика Кикинда.
Уручена су и признања за дугогодишњи тренерски рад, добили су га: Јожеф Сили (карате), Драгиша Тодоровић (кик бокс), Слободан Боканић, Драган Марковљев, Љиљана Рајков (сви пливање), Владимир Тошевски (стони тенис), Милан Радосавчев (одбојка), Саша Пилиповић (кошарка), Илија Грубор (фудбал), Драган Грбић (стрељаштво) и Стојче Ђорђевски (гимнастика). Боканић, Тошевски и Грубор нису били присутни, а признања су уручивали: Богдан, Чуданов, Јасмина Јурас, председница Савеза спортова Војводине и Саша Салијевић, службеник Савеза спортова Србије.
– Награду нисам очекивала, али ово ми је сада подстрек да још више тренирам него у претходних 10 година и да свој клуб и град представим у још лепшем светлу и на домаћим и на европским надметањима – рекла је шеснаестогодишња Станчић.
Прошле школске године Андреј је освојио прво место на Државном такмичењу и био позван на Српску информатичку олимпијаду. Захваљујући овом успеху, добитник је награде коју додељује Покрајинска влада за врхунске резултате на такмичењима. Награде – дипломе и новчани износи, додељени су, у свечаној сали Покрајинске владе, 20. децембра, Андреју и његовом ментору, професору Снежани Замуровић.
– Ове године имали смо девет изложби. Најатрактивнија је поставка о Диштрикту која је и последња отворена, а у годину смо ушли са изложбом о Ђоки Радаку. Веома успешне и посећене биле су и изложбе Дома војске и Природњачког музеја. Забележили смо 27 хиљада посетилаца, од тога 3.800 посетилаца Суваче, што је наш стандард – каже директорица, Лидија Милашиновић.
Уз програме за ширу јавност, Музеј је био домаћин две стручне конференције: Националног комитета и регионалне конференције југоисточне Европе ИЦОМ-а (Међународног савета музеја).
За пројекат са Центром за пружање услуга социјалне заштите, „Нашом кућом“, Министарство културе је определило 167.000 динара, а за санацију депоа и његово опремање – 3,5 милиона. За археолошка ископавања у Мокрину добијено је милион динара.
Од ресорног Покрајинског секретаријата по конкурсу је опредељено 800.000 динара за конзервирање и рестаурацију банатских икона, затим 300.000 за реконструкцију Суваче – обнављање зидова од блатног малтера, и 550.000 за изложбу посвећену јубилеју – два и по века од оснивања Великокикиндског привилегованог диштрикта, за коју је и Министарство определило 1,2 милиона. Укупно је, каже директорица, по конкурсима, у 2024. години, стигло 7.517.000, уз учешће сопствених средстава, које је обавезујуће. По конкурсима је добијено два пута више средстава од висине буџета ове установе за програме.
– Поносни смо на пројекте које смо до сада реализовали – каже директорица Милашиновић. – Један од њих, банатске иконе, посетиоцима ће бити доступне већ за месец дана. Уз то, музејски депо, простор некадашњег затвора, реконструисали смо тако да, што је више могуће, задржимо његов аутентичан изглед. То је простор међуспрата у којем су биле ћелије. Сачувана су оригинална врата и подови, интервенције су биле минималне. Музеј се у овај простор уселио у другој половини седамдесетих година и једно време функционисао паралелно са затвором у којем су се тада већ служиле само казне за мање прекршаје – до 30 и 60 дана. Још увек се виде урезани иницијали, имена затвореника, али и исцртане „мице“ на подовима које су затвореници играли, као и алка у зиду. Штета је што нису сачуване све пећи које је Музеј, по усељењу, однео из затвора.
Како је овај део зграде Курије већини јавности потпуно непознат, у Музеју се надају да ће, наредне године, добити средства по пројекту обнове још једног дела затвора и његовог оспособљавања за депо и тада ће, најављују, у једном кратком периоду, тај део Музеја бити доступан посетиоцима који ће моћи да виде како се, у металним орманима чувају најосетљивији експонати – мапе и оружја.
У Музеју године, јасно је свима који су га посетили, не спавају на ловорикама. Захваљујући стручном и креативном тиму стално се остварују занимљиви програми, много се ради са најмлађима, и историја се, на занимљив начин, приближава и упознаје, како би се више научило из ње.
Министарство унутрашњих послова саопштило је да је, услед коришћења пиротехнике, од 2021. до 2023. године, повређено 50 особа, од тога четрнаесторо деце и 12 малолетника. Подсећају, такође, да је њено коришћење недозвољено у близини здравствених и социјалних установа, места где може доћи до већег пожара или веће материјалне штете, односно тамо где се складиште лако запаљиве или експлозивне материје.
Када већ нису забрањене, и овај апел може да се заврши само молбом да се петарде и друга пиротехника купују у овлашћеној продавници, користе на отвореном и никако у близини деце, животиња, стамбених објеката, запаљивих материја. И подсећањем да није тачно да се несреће дешавају само другима. Веома лако могу да се догоде свакоме ко није освестио могуће опасности славља са пуцањем. И веома често могу да угрозе и здравље и животе других људи и животиња. Славље без пуцања још увек је славље. Али одговорно.
Дарио је власник локала брзе хране „Ла Банана“ код Техничке школе, а занимљиво је да је до главне награде стигао уз помоћ маслина.
Кључеве је Дарију свечано уручила Јована Мајсториовић из „Лидла“.
Наградна игра у којој се учествовало са минималним износом од 450 динара плаћених за “Де Луx” производе, трајала је од половине новембра до половине децембра и, осим главне награде, извучена су и три ваучера за путовања, пет “сонy плаyстатион 5 дисц” конзола, 5 “и пхоне 15 про”, 10 „зептер“ пречишћавача ваздуха, 10 „ЛГ смарт“ телевизора и 60 ваучера за куповину у „Лидлу“, укупно 94 награде.