-Imala sam sreću da se četvrt veka bavim onim što volim. Knjige su mi svetinja, još od đačkih dana. Moji nerazdvojni drugari. Čaroliji lepe reči, kada je duhovni užitak u pitanju, nema ravna. Na raspolaganju sam u biblioteci imala sve vredno napisano na srpskom i mađarskom. Predivan ugođaj. Dok prelistavaš požutele stranice, budi ti se i rasplamsava radoznalost. Hoćeš da saznaš više od napisanog, pa se hvataš novih zapisa, a potom nastojiš da to novootkriveno, a dragoceno za istoriju ili zanimljivo za javnost, obelodaniš. Još ako znaš jezik – znaš sve.
Tako u najkraćem Marta Ištvan definiše sopstveni radni opus u Gradskoj biblioteci „Jovan Popović“, koji se, u najvećoj meri, svodio na angažman u pozajmnom odeljenju, da bi potom preuzela postupak obrade knjiga na srpskom i mađarskom jeziku.
I nije ova naša sugrađanka samo „običnim“ čitaocima bila na usluzi. Odaje kikindskog hrama knjige pohodili su i oni koji vole da pišu, odnosno manje ili više uspešni istraživači prošlosti. A Marta je činila sve da te osobe što brže i lakše dođu do neophodne literature, upućivala ih na odgovarajuće, po njih ključne, detalje pisanih tragova ovdašnjeg bitisanja kroz vekove.
I šta se, u jednom momentu, desilo? Na nagovor nekolicine tih kojima je svesrdno pomagala, uplovi i ona u spisateljske istraživačke vode. Poznavanje srpskog i maternjeg, mađarskog, jezika, kao i na fakultetu potpuno ovladavanje nemačkim, a uz to i ruskim, bili su joj, a i danas su, od neprocenjive vajde.
Marta Ištvan za kratko vreme postala je pouzdan i plodonosan hroničar ovog dela Banata. I ono što je posebno zanimljivo: njen odabir i obrada tema odstupaju od ustaljene matrice većine lokalnih istraživača prošlosti – da se već objavljeno prerađuje i kompilira, čak i prepisuje, pa „krsti“ kao sopstveno autorstvo. U opsegu njenog interesovanja su ponajviše ljudi iz davnih vremena i njihove sudbine, o kojima piše bez ideološkog i etničkog zazora. U Martinim knjigama susrećemo se sa galerijom „novih“ likova, i te kako bitnih za doba u kojem su živeli, a zbog kulturnih, arhitektonskih, privrednih i drugih tragova koji su iza njih ostali, i danas, a i ubuduće, vrednih pominjanja i poštovanja.
Naša sagovornica se, pišući o istoriji rodnog grada, prvo okušala u novinarstvu. Od 2000. godine tekstove o zavičajnoj prošlosti objavljuje, sem u kikindskim medijima, u vojvođanskim glasilima na mađarskom jeziku. Pomenimo „Het Nap“, „Mađarso“, „Rimokatolički glasnik“… Vremenom u njoj sazreva želja da ogromno znanje ovekoveči u tvrđim koricama od novinske hartije.Marta svoju prvu knjigu posvećuje pokretačima opekarske industrije u našem gradu. Sastavlja svojevrsni rodoslov nemačke porodice Bon, koja, zabeležila je, doseljava iz Neuzine i ovde, između ostalog, podiže crepanu, koja će u decenijama koje slede proslaviti Kikindu.
-Potrudila sam se da Bona što objektivnije predstavim, odnosno da tu priču rasteretim ideoloških stega i zaklona, kojima su u priličnoj meri bili opterećeni pojedini autori koji su se ranije bavili ovom temom – veli Marta. – Bon je, u celini, bio pozitivna ličnost.
Značajno je doprineo sveukupnom, pre svega privrednom, razvoju naše sredine. Na svetlost dana iznela sam mnoštvo podataka koji to potvrđuju…
Marta 2010. godine započinje prikupljanje građe za knjigu „Velikokikindske nemačke građanske porodice pre Drugog svetskog rata“, koju, u sopstvenom izdanju, uz određenu finansijsku pomoć lokalne samouprave, na srpskom, mađarskom i nemačkom objavljuje tri godine kasnije. Delo, na inicijativu potomaka kikindskih Nemaca, koji žive u SAD i Kanadi, a ne znaju nemački jezik, s kojima je Marta stupila u kontakt, doživljava i englesko izdanje.
U obimnom spisateljskom opusu Ištvanove pomenimo u ličnoj produkciji 2012. godine štampanu knjigu na dva jezika „Kikindska galerija lica“, u kojoj se bavi sugrađanima vrednim pažnje i uvažavanja, sa kojima je kao novinar razgovarala. Tri godine kasnije sledi njeno novo autorsko izdanje na četiri jezika – srpskom, mađarskom, nemačkom i engleskom, s podužim naslovom „Istorija porodice Krimer – i Suvače u Velikoj Kikindi“.
Evo najkraćeg sižea Martinog pripovedanja. Preduzetnik Fabijan Krimer, ovdašnji Nemac inače, 1909. godine od grupe lokalnih zadrugara srpske nacionalnosti za 1.600 forinti, što je tada bio ogroman novac, kupuje nešto ranije iz Padeja u delovima dopremljeni mlin na konjski pogon. Suvača je, kao vlasništvo porodice Krimer, pod nadzorom Fabijanovog sina Johana, nesmetano funkcionisala sve do 1945. godine, kada je konfiskovana i proglašena kulturnim dobrom od državnog interesa. Dirljiva je, bolna i poučna životna priča Kremera, u kojoj je ključna ličnost Johan, koji posle oslobođenja, za razliku od većine svojih sunarodnika, sa svojim bližnjima ostaje u Kikindi, u porodičnom domu nedaleko od mlina. Oboljeva i 1954. umire. Johanova ćerka, inače, živi na korak od Suvače, dok su joj deca u Nemačkoj.
Marta je potrošila čak tri godine na hroničarski poduhvat o spomenicima na ukupno 11 kikindskih grobalja s naslovom „Sećanje za budućnost“. Nisu, upozorava Marta, samo ulične zgrade autentični tragovi zavičajne prošlosti. To su i mesta na kojima počivaju naši potomci – Srbi, Mađari, Nemci, Jevreji i ostali. Puno je onih koji zavređuju da ih nova pokolenja preko štiva upoznaju. Sledi uskoro Martina nova knjiga na ovu temu. Stvaralačka inventivnost ove naše tihe i nenametljive sugrađanke kao da nema granica.
Marta, inače, živi sama. Suprug joj je davno preminuo. Sin i ćerka su se osamostalili, imaju svoje porodice, a mamini su redovni, naravno i najdraži, gosti. Stan u Galadskoj junakinja naše priče pretvorila je u svojevrsnu riznicu lepe literature, vrednih slikarskih dela, unikata primenjene umetnosti, porcelanskih fragmenata iz davnih vremena, atraktivnih suvenira donetih sa brojnih putopisnih destinacija širom sveta, ličnih rukotvorina… Inspirativan ambijent za Martina nova spisateljska ostvarenja.
M. Ivetić
Završetak radova i normalizacija grejanja se očekuje tokom kasnih popodnevnih sati, navodi se u saopštenju iz JP „Toplana“.
