Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije, Služba za borbu protiv visokotehnološkog kriminala i Posebno odeljenje za borbu protiv visokotehnološkog kriminala Višeg javnog tužilaštva u Beogradu upozorava građane na sve češće pokušaje prevara na Internetu.
U saopštenju MUP-a je naglašeno da je posebno aktuelna „fišing“ prevara u kojoj prevaranti šalju građanima lažne SMS poruke predstavljajući se kao Pošta Srbije sa zahtevom da ažuriraju određene podatke kako bi im paket bio isporučen, dok poruke sadrže linkove koji vode ka lažnim veb-stranicama, a unošenjem podataka građani rizikuju krađu ličnih podataka i finansijski gubitak.
-Upozoravamo građane da budu obazrivi, da ne otvaraju sumnjive linkove i da ne dostavljaju svoje podatke nepoznatim licima. Podsećamo građane da Pošta Srbije nikada neće tražiti ovakve podatke putem SMS poruka, ističu iz MUP-a.
Dodaju da je primetan i porast investicionih prevara, u kojima se građanima obećava brza i laka zarada ulaganjem u akcije ili kriptovalute, kao i takozvane romantične prevare, u kojima su posebno ugrožene starije sugrađanke, od kojih prevaranti, lažno se predstavljajući kao vojnici, doktori ili poznate ličnosti, zahtevaju uplatu određenih novčanih sredstva iz različitih razloga.
MUP apeluje na sve građane da budu oprezni, da ne nasedaju na takve prevare, a da za plaćanja putem Interneta limitiraju dnevni iznos novčanih sredstava, ili koriste namenske platne kartice i račune za takva plaćanja.
U okviru posete Čoki, Velebitu, Adi, Molu i Novom Kneževcu, predsednik Srbije Aleksandar Vučić posetio je i poljoprivredno gazdinstvo Saše Pustinjaka iz Novog Kneževca. Pustinjak se bavi pčelarstvom već dve decenije, ima 230 košnica i predsedniku Vučiću, pored toga što je predstavio svoje gazdinstvo i pokazao kako se vrca med, naglasio je i probleme sa kojima se susreće.
-Najveći problem je med, ako tako mogu da ga nazovem, iz uvoza. To je doprinelo da kilogram meda u veleprodaji bude 1,8 evra, što je neisplativo. Gradim halu i planiram da proširim proizvodnju i kupim veće mašine neophodne za pčelarstvo – naveo je Saša Pustinjak.
U Srbiji postoji laboratorija, vodeća u svetu, u kojoj će biti strožija i češća kontrola kvaliteta meda radi zaštite domaćih pčelara, rekao je predsednik Vučić.
-Država i Pokrajina subvencionišu poljoprivrednike i pozivam sve da konkurišu za dostupna sredstva. Novac je opredeljen za sve one koji žele da unaprede proizvodnju, kupe dobre mašine i najbolju opremu i sa većom sigurnošću čekaju budućnost. Registracija pčelarskih vozila u kojima se nalaze kontejneri sa pčelama naći će se u izmeni Zakona s obzirom na to da je i ovo navedeno kao problem – precizirao je predsednik Srbije Aleksandar Vučić i dodao da će 17. februara u Mađarskoj primiti orden, te da će iskoristiti priliku da sa kolegom Viktorom Orbanom dogovori o preseljenju dela kineske fabrike u Potisije .
-Kineska proizvođač električnih automobila „BYD“ otvara fabriku u Segedinu, što je velika opasnost za odlazak radne snage iz ovog kraja. Potrudiću se da uradim sve da pogon ove kompanije nađe mesto i u ovom delu zemlje – zaključio je predsednik Vučić u Novom Kneževcu.
-Dragi prijatelji, drago mi je da vas vidim u ovolikom broju. Dugo nisam bio u Čoki, prošlo je više od 30 godina kada sam bio u Padeju – istakao je predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić prilikom posete Čoki, gde ga je dočekao veliki broj ljudi. – Zemlja nam je i spolja i iznutra napadnuta i pojedini misle da nam vrate zemlju u prošlost i da se vrate na vlast, iako su loše upravljali Srbijom od 2000. do 2012. godine. Hteli bi da otcepe Vojvodinu od Srbije i da se ovde govori vojvođanski, a ne srpski jezik. Naše je da zemlju sačuvamo i zaštitimo i to mirno, strpljivo i zato vas pozivam na miting koji ćemo održati u Vojvodini kako bi pokazali da je Vojvodina uvek bila, jeste i biće Srbija.
Važni su, naveo je predsednik, veliki projekti poput izgradnje brze saobraćajnice „Osmeh Vojvodine“ i autoputa Beograd-Zrenjanin – Novi Sad.
-Uskoro krećemo ovaj projekat i sva ulaganja pomoći će dolazak investitora u ovaj deo zemlje – istakao je Aleksandar Vučić.
Predsednik Vučić precizirao je i koje to investicije koje očekuju opštinu Čoka u narednom periodu:
-Uradiće se skoro 10,7 kilometara puta prema Crnoj Bari, tako da će put Čoka -Crna Bara biti pista. Investicija je oko tri miliona evra. Biće urađena i rekonstrukcija Doma zdravlja u Čoki, a u Padeju je neophodno urediti školu. Sve što sam nabrojao je oko devet miliona evra , samo za Čoku, što je 50 odsto više od celogodišnjeg čokanskog budžeta .
Predsedniku Srbije obratila se Ivana Pilić, lekar opšte prakse, ćerka Dejana Pantića, policajca koji je bio uhapšen na Kosovu.
-Porodica nije imala nikakve informacije o njemu 18 dana i zahvaljujući vama on se danas brani sa slobode i nalazi s u krugu svoje porodice – rekla je Ivana Pilić koja je nakon završenih studija u Beogradu došla da radi u Čoku. Trenutno je na četvrtoj godini specijalizacije i sa 32 godine postaće lekar specijalista:
-Želim da kažem svim mladim lekarima i svim ljudima da je to moguće i da se zahvalim što nam je država to omogućila.
Stanovnici Čoke apostrofirali su da je njihovoj opštini najneophodnija fabrika u kojoj će mladi moći da se zaposle i ostanu u mestu.
Kulturno-umetničko društvo „Eđšeg“ i Udruženje građana „Kekend“ i ove godine organizovaće Poklade za najmlađe.
U prostorijama „Eđšega“ program će se održati sutra (subota, 8. februar), od 16 sati. Za decu će biti organizovan maskenbal i posluženje krofnama, a ona će izvesti narodne igre, bukom oterati zimu i dočekati najlepše godišnje doba.
Poklade traju sve do Pepelnice koja se slavi 40 dana uoči Uskrsa i kada počinje post.
Zbog planiranih radova na vodozahvatu u ponedeljak 10. februara, bez vode će biti meštani Banatskog Velikog Sela od 8 do 16 časova, saopšteno je iz JP „Kikinda“.
Za sve informacije dostupan je telefon Pozivnog centra ovog preduzeća: 062 88 44 888.
Članovi Lovačkog udruženja „Fazan” u Novim Kozarcima organizuju akciju sadnje šume u ovom mestu.
– Na našu inicijativu, od Grada dobijamo oko hiljadu sadnica bagrema i jasena koje ćemo zasaditi na obodu sela, u blizini jezera Strelište, na mestu koje lovci zovu „Perino jezero“. Pozvana su sva udruženja i meštani da se odazovu i učestvuju u akciji koja će se održati u toku ovog vikenda, u subotu i u nedelju – kaže predsednik Lovačkog udruženja, Marko Ćulibrk.
Sutra (subota) skup je u 8 sati u Lovačkom domu, odakle će se ići na lokaciju na kojoj će biti posađene sadnice i na kojoj su, kako navodi Ćulibrk, već pripremljene rupe.
Prošle godine akcija sadnje bila je održana na imanju Lisović u ovom mestu.
Jedna blistava umetnička karijera, započeta tačno pre šest decenija, kao da nema kraja. O Jovanu Buteru se radi, muzičkoj legendi regiona. Urođeni osećaj za ritmiku razvio je do savršenstva, marljivo vežbajući i šireći repertoar. U estradne vode vodećih centara u zemlji nije uplovio, iako je za to imao prilike, svesno se opredeljujući da mu redovan posao u „Livnici“ bude primarna životna aktivnost, a udaranje u bubanj nezamenjiva, takođe i isplativa, ugodnost koja ga usrećuje.
Izgledom i ponašanjem ne otkriva da je zakoračio u sedamdeset deveto leto. U koraku mu i ponašanju, prevladava mladalački duh, koji ga, tvrde njegovi prijatelji i poznanici, nikada ne napušta. Vitalan je, kako za sebe kaže, i fizički i mentalno, pa s guštom i danas prihvata pozive mlađih kolega za svirku. S razlogom naš sagovornik nosi epitet najboljeg bubnjara kojeg je Kikinda imala. A kako je ozbiljnije počeo da se druži sa udaraljkama? Priseća se sudbonosnog razgovora, potom i čvrstog dogovora, sa četvoricom najboljih drugara iz komšiluka, da počnu da se bave sviranjem. Beše to u leto 1965. godine.
–Bili smo do ludila opsednuti muzikom. Snašli smo se nekako, pa nabavili instrumente i opremu, te ambiciozno započeli probe. Ubrzo smo osnovali grupu „Sveci“. Matija Gajin i Voja Sivčev svirali su solo gitaru, Antal Sabo je bio basista, a Vladimir Spremo vokalni solista. Matija, inače moj kum, propevao je kada je Vlada otišao u vojsku. Obojica, nažalost, nisu među živima. Levoruki Voja se nakon nekoliko godina odselio u Novi Sad. Redovno smo slušali Radio Luksemburg, ali i naše stanice, skidali svetske i naše hitove. i javno ih izvodili. Svirali smo, sem domaće, i muziku „Bitlsa“, „Rolingstonsa“, „Kingsa“, „Animalsa“, Toma Džonsa… Na repertoaru su se našle popularne numere „Indeksa“, „Korni grupe“, „Pro arti“, „Bjelog dugmeta“ Kiće Slabinca, Mikija Jevremovića, Kemala Montena, „Ju grupe“… Dugo nismo menjali sastav…
„Sveci“ su godinama svake subote i nedelje nastupali u „Mikinici“, kojom je gazdovao lokalni Centar za kulturu. Na igranke je redovno dolazilo oko hiljadu mladih. Dom JNA takođe je bio važno mesto okupljanja mladih sugrađana, a tamo su odlazili oni koji su bili naklonjeni „živoj“ narodnoj muzici. U jednom trenutku bi podela na zabavnjake i narodnjake nestajala.
-Mi u „Mikinici“ imali smo naš klasični program od osam časova do petnaest do jedanaest – priseća se Jovan Buter trenutka kada se igranka „Svetaca“ pretvarala u svojevrsni sabor svih mladih Kikinđana, uključujući i mlađariju pristiglu iz okolnih sela. –Gosti Doma JNA premestili bi se u „Mikinicu“ – neko da odigra valcer, neko polku, a potom da se svi uhvate u Užičko kolo. Događaj za nezaborav. Često me vremešni sugrađani nostalgično podsećaju na te trenutke, naglašavajući da im je taj čarobni finiš naših igranki dodatno ulepšavao mladost.
U „Mikinici“ su „Sveci“ svakog vikenda nastupali do 1980. godine. Vremenom se sastav grupe, sticajem okolnosti, menjao. „Svecima“ su se priključili klavijaturista i trubač Aleksandar Aca Karadžin, inače čuveni kompozitor, zatim vrhunski gitarista Marjan Leši, pa takođe klavijaturista Vladimir Kovačević, koji je svirao i trombon. Karadžin je, nažalost, preminuo pre deceniju, a Leši pre nekoliko godina. Grupa je, s ponosom naglašava Buter, trijumfovala na prvoj kikindskoj gitarijadi.
-Kroz „Svece“ su prošli i izvanredni gitarista Dragan Tolimir, basista iz vokalni solista za respekt Dušan Garača Gero, gitarista Milan Čonić iz Čoke, takođe gitarista Sava Despotović, koji se davno odselio u Australiju, a sada je, kako čujem, na Novom Zelandu. Deo ove naše lepe muzičke odiseje, koja je, inače, trajala 15 godina, bio je gitarista Stevan Ćirić, kao i izvesni Žoja, ne znam mu ime, niti prezime…Krajem 1979. godine „Sveci“ su se raspali, jer je igranke u zapećak gurnula disko muzika – objašnjava Jovan kako je sa muzičke scene nestao legendarni sastav, o kojem se u Kikindi i okolnim mestima i danas u superlativu priča.
Taj nemili trenutak ipak nije značio okončanje Jovanove estradne karijere. Naprotiv. Junak naše priče bez čekanja se prilagodio novonastaloj situaciji. Nije, inače, bio egzistencijalno ugrožen, jer je imao redovan posao u „Livnici”, iz koje je i otišao u penziju. Radio je u elektrostruci.
-Matija Gajin i ja u tom momentu osmelimo se, pa se zadužimo, i puno riskirajući, kupimo preskupu odgovarajuću opremu i otvorimo disko klub „Maja“ – priča Jovan. – Sa rukovodstvom Centra za socijalni rad se dogovorimo o uslovima korišćenja „Mikinicine“sale: njima 40 odsto prihoda od ulaznica, a nama ostalo. U ovom unosnom poslu priključio nam se u međuvremenu Mića Pandurov. Imali smo za veče u proseku hiljadu posetilaca. Lepa cifra i još lepša zarada. Pet godina je sve bilo u redu. A onda čelnici Centra počnu da zatežu, da traže više para. Raziđemo se…
I šta se dešava? Jovan Buter se krajem te 1985. godine okreće narodnoj muzici. Nastupao je u nekoliko ovdašnjih sastava. Bio je, između ostalog, član „Sabora“, Zizijevog orkestra za svadbe i ostala veselja… Priseća se saradnika iz tog perioda: Zizija Kovačevića, pevača Dušana Bucala Dujine, pomenutog Dušana Garače i Branka Bulajića, basiste Gorana Bjelanovića Prakija, klavijaturiste Radovana Grastića, harmonikaša Milana Krište. Dragana Kočopeljića Ćopu posebno, s tugom u glasu, izdvaja. Veliki, svestrani, pevač sa beskrajnim repertoarom. Sada je teško bolestan.
Jovan i danas s vremena na vreme sa pevačem Milanom Prunićem Dumom i estradnom umetnicom Valerijom Stefanović nastupa u sali Udruženja penzionera. Bez muzike i udaraljki, koje su mu sudbina, kako kaže, ne može. Ubeđen je da mu bubnjevi ne daju da ostari.
Preliminarne rang-liste za upućivanje penzionera na banjsku rehabilitaciju biće objavljene u sredu, 5. marta na oglasnim tablama udruženja penzionera, Direkcije Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje (PIO), Pokrajinskog fonda i filijala Fonda PIO.
Oglasom Fonda PIO predviđeno je da od 6. marta, pa u narednih pet radnih dana, dakle do 12. marta, penzioneri koji imaju primedbe na ovu listu mogu da ulože prigovor.
Komisija ima rok od pet dana da razmotri podnete prigovore, a konačne rang-liste biće objavljene 18. marta.
Na banjski oporavak će biti upućeno 22.100 penzionera, koji će moći da biraju između 26 banja, među kojima su, od ove godine, i Mataruška i Bogutovačka banja.
Očekuje se da prvi penzioneri na rehabilitaciju budu upućeni u aprilu.
Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede u saradnji sa Poljoprivrednom stručnom službom „Kikinda“ realizovaće obuku za profesionalne korisnike za upotrebu pesticida. Pravilnici i zakoni su doneti pre više od godinu dana, a sada su stekli uslovi da se započne njihova primena, istakao je direktor PSS Mladen Đuran.
-Profesionalni korisnici sredstava za zaštitu bilja su svi koji ih koriste, pa čak i na površinama koje nisu poljoprivredne. Cilj je da svi oni prođu obuku kako se ponašati sa zaštitnim sredstvima, kako da ih koriste, da ih kupe, transportuju, koriste, šta treba uraditi u slučaju trovanja, kako ona utiču na njih same, okolinu, njihove porodice . Ideja je da edukacija bude jednodnevna i da se održi deset školskih časova, u trajanju od 45 minuta – napominje Đuran.
Nakon obuke, istog dana, svi prisutni će polagati i test koji će imati devet pitanja sa ponuđenim odgovorima. Test će proći svi oni koji odgovore tačno na 60 odsto pitanja i tada će dobiti potvrdu o položenom ispitu, koja će se dostaviti i Upravi za zaštitu bilja. Na osnovu ovog dokumenta izrađuje se sertifikat koji će, u bližoj budućnosti, biti uslov za kupovinu zaštitnih sredstava.
-Većina poljoprivrednika već je, u velikoj meri, upoznata sa onim što će im stručnjaci predavati i ovo je prilika da obnove stečeno i steknu novo znanje. Sve je prilagođeno proizvođačima i onome što već rade. Obuka obuhvata deset tema od kojih su osam usko stručne i vezane su za zaštitu bilja, jedna je vezana za zakonsku regulativu, a jedna se odnosi na mehanizaciju odnosno uređaje koji se koriste. Sertifikat koji poljoprivrednici dobiju važiće pet godina i planirano je da se posle pet godina uradi dodatna obuka – pojasnio je naš sagovornik.
Svi zainteresovani treba da se obrate Poljoprivrednoj stručnoj službi, a prijavljivanje je moguće pute mejla obukakikinda@gmail.com , lično ili pozivanjem savetodavaca. Zahtev treba čitko popuniti jer se podaci dalje prenose, a neophodno je uplatiti i 3.310 dinara. Đuran dodaje da je važno da se ne pogreši broj računa i poziv na broj jer u suprotnom zahtev neće moći da se prihvati.
-Pošto se sakupe grupe do 40 proizvođača obavestićemo ih o datumu i mestu predavanja. Pretpostavljam da će prve obuke početi u poslednjoj dekadi februara. Sertifikat nije nužno vezan za gazdinstvo, nego za osobu.
Ista obuka obuhvatiće i poljoprivrednike u Novom Kneževcu gde će zainteresovani moći da se o svemu raspitaju u opštini, a savetodavci će edukacije organizovati i ovom mestu. Na teritoriji Kikinde i Novog Kneževca ima između 3,5 i četiri hiljade registrovanih gazdinstava.
Svaka reč učiteljice Marije Dragin, rođene Albulov, obojena je toplinom, mudrošću i posvećenošću. Decenije rada sa decom su uspomene koje prepričava sa sjajem u očima i snažnom emocijom. Njeni đaci – ili, kako ih ona zove, „moja deca“ – predložili su da joj se u decembru dodeli Nagrada Grada “za život posvećen obrazovanju”. Ta deca, sada odrasli ljudi, sakupila su potpise – više od stotinu njih – i osigurala da njihova učiteljica dobije zasluženo priznanje.
– Bila sam presrećna kada su mi javili. Jedna učenica mi je poslala poruku: “Čestitam na nagradi, ali nijedna nagrada nije dostojna Vas, Vi ste naš dar”. Tada sam pomislila – da li igde u svetu postoji baka koja prima ovakvo priznanje? – kaže učiteljica Marija. – U kontaktu sam sa svojom decom. Iz svake generacije imam one koji mi se javljaju i obaveštavaju me – rodilo im se dete, unuče, traže recept, dođu da im sastavim neki dokument.
„Tebi, veličanstveno đače“
Učiteljica Marija je, po odlasku u penziju, za svu svoju decu, napisala knjigu „Čitanje detinjstva“ – razredna nastava u uspomenama koju su, kao stručno-pedagoško delo, odobrili Matica srpska i Pedagoški fakultet u Somboru.
– Inspiracija za knjigu su moja deca. Knjiga govori o našim druženjima, o tome kako treba da vide, čuju i osete prirodu i život. Sa njima je sve to lako i prijatno jer su ona najprefinjenija i najčistija bića. To se urezalo u njihovo pamćenje i oni to sada prenose na svoje porodice. Napisala sam im da bih volela da postanu dobri ljudi, ali da u duši ostanu deca. Nema čistijeg stvorenja od deteta.
U knjizi je i Učiteljska zakletva koju je sama napisala i u kojoj, između ostalog, piše: „Obavezujem se da ću, kao učitelj prosvete i života, otvarati dušu deteta za lepotu i dobrotu… Deliću osmehe za pravu ljubav koja nastaje kao ljubav na ljubav… Tebi, veličanstveno đače!“.
Četiri decenije posvećenosti
Dočekuje me na kapiji: „Moramo prvo da se izgrlimo. Ja uvek tako počinjem“. Radosna, draga.
– Kada sam otišla u penziju, 2001. godine, pozvala sam sve moje đake na proslavu u Hotelu „Narvik“. Moj sin je odmah rekao: “Mama, to je utopija, da sakupiš 10 generacija, više od 300 učenika”. Danima sam listala Matične knjige, obavestila sam sve koje sam našla i rekla im da pronađu ostale. I došli su, sa svih strana, iz inostranstva, bilo je odsutno samo njih 19. Najmlađi su bili završili prvi razred, a najstariji su imali 46 godina. Poželela sam da održim još jedan čas, da ih vidim sve. Možete li da zamislite, tačno 298 đaka? Sedeli su po generacijama. Nekako sam pronašla ono staro školsko zvono što je kao klepetuša i tako je počeo čas, kao te prve godine moje karijere, 1964. Donela sam i pravi dnevnik koji sam nazvala „Dnevnik ljubavi“, u njemu su sva moja deca. Onda sam ih prozvala – prvi đak je bio Azap Dragan, a poslednji Naumović Denis. Rekla sam im: “Deco, trideset sedam godina sam ja popunjavala rubrike, ove noći dnevnik je vaš”. I svako je napisao posvetu. Taj dnevnik je uvek pored mene.
I dok se priseća prvih dana u učionici i priča o tome kako je, kao dvadesetogodišnjakinja, stala pred razred sa 43 đaka, lista svoj dnevnik uspomena, po ko zna koji put.
“Bili su u školi i kad nemaju nastavu”
– Čim sam završila Učiteljsku školu u Vršcu dobila sam posao u školi „Ivo Lola Ribar“ u Novim Kozarcima. Tamo sam radila 14 godina, zatim u školi „Feješ Klara“, i dve godine u Školi za obrazovanje odraslih pri Radničkom univerzitetu, ukupno 37 godina za katedrom. Moj suprug Nikola bio je nastavnik, takođe u Novim Kozarcima, tamo smo se upoznali. Moj sin je prosvetar, i snaha, i unuka, više od sto godina je naša porodica u prosvetarskoj struci, eto koliko smo svi posvećeni deci. Ali svega ovoga ne bi bilo, da nije bilo mog supruga. Ja sam bila jako tiha i stidljiva. On je to prepoznao i on je iznedrio ove moje osobine. Mnogo znači to s kim živite – zaključuje. – Kada pomislim na 1964. i na 2001. godinu, kada sam otišla u penziju, to ne može da se uporedi. Prosvetni radnici su ranije bili mnogo više poštovani. I čim roditelj da svoje dete učitelju u ruke, mogao je da bude siguran da učitelj neće pogrešiti. Nažalost, u našim nastavnim planovima nema puno vaspitnih zadataka. A ja sam na tome mnogo radila, naročito na stvaranju kolektiva, jer jedino tako je sve rešivo.
Učiteljica Marija sa svojom sestrom
Deca su prepoznavala ovu posvećenost – bila su uz nju i van nastave.
– Moja deca su volela da dolaze u školu. Kada imam dopunski čas, dođu i oni kojima to nije potrebno. Kažu: „Mi ćemo sedeti nazad dok vi radite, nećemo smetati“. I ja sam brinula o njima. Kada smo bili na Zlatiboru, kupila sam teglu borovog meda. I ujutru, kad ustanu, još u pidžamicama stanu u red sa plastičnim kašičicama, prilaze jedan po jedan i kao laščići otvaraju usta. Tu sliku nikada neću zaboraviti. Na Zlatibor sam nosila i aparat za „bakin kolač“ – uvek sam imala jedan kofer sa stvarima za decu i jedan manji, za sebe i supruga koji je išao sa nama. I onda svi pravimo kolače. Decu samo treba zainteresovati, onda su mirna i sve će da urade.
Nije to sve što je učiteljica svojoj deci nosila na “školu u prirodi” i na izlete. Kako bi bila sigurna da će na suncu baš svi biti zaštićeni, sa svojom sestrom je sašila šeširiće za sve njih – zelene za dečake, narandžaste za devojčice.
– Šile smo ih od onog platna za prozore – kaže. – A da bi svi imali i svoje torbice, i to sam im sašila, i izvezla. Čuvala sam ih za svaku svoju generaciju.
Kako su je prozvali Majka Tereza
– Bilo je to jedne godine kada je trebalo da idemo na Zlatibor, u „Školu u prirodi“. U razredu mi je jedna trećina đaka bila siromašna i njihovi roditelji su se izjasnili da ne mogu da plate. Otišla sam kod direktora i rekla mu da ni ja ne idem. Predložila sam mu da traži pare, recimo od fabrike „Toza Marković“, tada je to bila jaka firma. On kaže: „Marija, dajem ti zeleno svetlo“. I ja napišem molbu i svi odemo na Zlatibor. Direktor me je prozvao Majka Tereza – smeška se učiteljica prisećajući se ovog, kao i svih događaja, do detalja. – Čuda smo stvarali.
Kao i uspomene. Od prvog dana, od prvog do poslednjeg đaka.
– Svaki put kada dobijem prvi razred, na početku godine ja im odsečem pramenčić kosice i zalepim u svoju svesku. Svako moje dete imalo je svoju stranicu na kojoj su beleške o njemu. Pratila sam njihov napredak do četvrtog razreda, a posle su mi neke njihove razredne starešine tražile da vide te beleške. To je moj imenik kakav nema niko na svetu – samo okrenem stranicu i vidim ime i lik deteta. Svakog od njih.
I majkom svih đaka
– Imala sam jednu devojčicu u selu, primetila sam da ima problema sa vidom, ali otac je bio alkoholičar, loša je bila situacija u porodici. Svakog dana sam je vodila u Kikindu na lečenje, i uspela sam da joj spasim vid. Udala se, rodila troje dece, i mnogo godina kasnije, došla je kod mene, tada sam već radila u gradu, kaže, hoće svoju najstariju devojčicu da upiše kod mene. Učila sam joj i treće dete. A zamislite, šta bi bilo da joj niko nije pomogao? Kako bi bila srećna, kako bi ostavila trag?
Za jednog svog dečaka koji je, takođe, mogao da ostane bez vida i kojeg nisu vodili kod lekara, našla je vezu u Očnoj klinici u Beogradu, odakle je njena majka. Danas samo nosi naočare, radi u livnici, kaže.
Nisu deca nikada kriva
– Pitali ste me da li postoji razlika između seoske i gradske dece. Čini mi se da su gradska deca više razmažena, ali nisu ona kriva za to, nego roditelji. Nikada deca nisu kriva. Prvih godina u školi imali smo tučanu peć u učionici, pa do kraja nastave nema dovoljno drva, mi otvorimo vratanca, i onda iskaču varnice. To je bila takva radost! A zamislite danas – dete mora da ima nekakav poseban telefon, neku marku. U stvari je malo potrebno, jako je malo potrebno, da deca budu srećna.
Roditeljima sam znala da kažem da nije uvek važno da dete bude odličan đak, ili najbolji. Mnogo je važnije da u njih usadimo lepe ljudske osobine i vrline. Jako je važno da dete zna da zaplače nad tuđom nesrećom ili tugom. Ili da se raduje sa drugom. Ili da podeli užinu. Pa čak i da šapne. Neki roditelji su me pitali zašto to dozvoljavam. Pa znate, ako dete vidi da njegov drug ne zna, a potrebna mu je možda samo jedna reč ili slovo, treba da mu da podršku. I onda ja to „ne vidim“. Neka je šapnuo!
„Tebi, veličanstveno đače“
Četiri decenije posvećenosti
Kako su je prozvali Majka Tereza
I majkom svih đaka
Roditeljima sam znala da kažem da nije uvek važno da dete bude odličan đak, ili najbolji. Mnogo je važnije da u njih usadimo lepe ljudske osobine i vrline. Jako je važno da dete zna da zaplače nad tuđom nesrećom ili tugom. Ili da se raduje sa drugom. Ili da podeli užinu. Pa čak i da šapne. Neki roditelji su me pitali zašto to dozvoljavam. Pa znate, ako dete vidi da njegov drug ne zna, a potrebna mu je možda samo jedna reč ili slovo, treba da mu da podršku. I onda ja to „ne vidim“. Neka je šapnuo!