Министарство унутрашњих послова Србије, Служба за борбу против високотехнолошког криминала и Посебно одељење за борбу против високотехнолошког криминала Вишег јавног тужилаштва у Београду упозорава грађане на све чешће покушаје превара на Интернету.
У саопштењу МУП-а је наглашено да је посебно актуелна „фишинг“ превара у којој преваранти шаљу грађанима лажне СМС поруке представљајући се као Пошта Србије са захтевом да ажурирају одређене податке како би им пакет био испоручен, док поруке садрже линкове који воде ка лажним веб-страницама, а уношењем података грађани ризикују крађу личних података и финансијски губитак.
-Упозоравамо грађане да буду обазриви, да не отварају сумњиве линкове и да не достављају своје податке непознатим лицима. Подсећамо грађане да Пошта Србије никада неће тражити овакве податке путем СМС порука, истичу из МУП-а.
Додају да је приметан и пораст инвестиционих превара, у којима се грађанима обећава брза и лака зарада улагањем у акције или криптовалуте, као и такозване романтичне преваре, у којима су посебно угрожене старије суграђанке, од којих преваранти, лажно се представљајући као војници, доктори или познате личности, захтевају уплату одређених новчаних средства из различитих разлога.
МУП апелује на све грађане да буду опрезни, да не наседају на такве преваре, а да за плаћања путем Интернета лимитирају дневни износ новчаних средстава, или користе наменске платне картице и рачуне за таква плаћања.
У оквиру посете Чоки, Велебиту, Ади, Молу и Новом Кнежевцу, председник Србије Александар Вучић посетио је и пољопривредно газдинство Саше Пустињака из Новог Кнежевца. Пустињак се бави пчеларством већ две деценије, има 230 кошница и председнику Вучићу, поред тога што је представио своје газдинство и показао како се врца мед, нагласио је и проблеме са којима се сусреће.
-Највећи проблем је мед, ако тако могу да га назовем, из увоза. То је допринело да килограм меда у велепродаји буде 1,8 евра, што је неисплативо. Градим халу и планирам да проширим производњу и купим веће машине неопходне за пчеларство – навео је Саша Пустињак.
У Србији постоји лабораторија, водећа у свету, у којој ће бити строжија и чешћа контрола квалитета меда ради заштите домаћих пчелара, рекао је председник Вучић.
-Држава и Покрајина субвенционишу пољопривреднике и позивам све да конкуришу за доступна средства. Новац је опредељен за све оне који желе да унапреде производњу, купе добре машине и најбољу опрему и са већом сигурношћу чекају будућност. Регистрација пчеларских возила у којима се налазе контејнери са пчелама наћи ће се у измени Закона с обзиром на то да је и ово наведено као проблем – прецизирао је председник Србије Александар Вучић и додао да ће 17. фебруара у Мађарској примити орден, те да ће искористити прилику да са колегом Виктором Орбаном договори о пресељењу дела кинеске фабрике у Потисије .
-Кинеска произвођач електричних аутомобила „БYД“ отвара фабрику у Сегедину, што је велика опасност за одлазак радне снаге из овог краја. Потрудићу се да урадим све да погон ове компаније нађе место и у овом делу земље – закључио је председник Вучић у Новом Кнежевцу.
-Драги пријатељи, драго ми је да вас видим у оволиком броју. Дуго нисам био у Чоки, прошло је више од 30 година када сам био у Падеју – истакао је председник Републике Србије Александар Вучић приликом посете Чоки, где га је дочекао велики број људи. – Земља нам је и споља и изнутра нападнута и поједини мисле да нам врате земљу у прошлост и да се врате на власт, иако су лоше управљали Србијом од 2000. до 2012. године. Хтели би да отцепе Војводину од Србије и да се овде говори војвођански, а не српски језик. Наше је да земљу сачувамо и заштитимо и то мирно, стрпљиво и зато вас позивам на митинг који ћемо одржати у Војводини како би показали да је Војводина увек била, јесте и биће Србија.
Важни су, навео је председник, велики пројекти попут изградње брзе саобраћајнице „Осмех Војводине“ и аутопута Београд-Зрењанин – Нови Сад.
-Ускоро крећемо овај пројекат и сва улагања помоћи ће долазак инвеститора у овај део земље – истакао је Александар Вучић.
Председник Вучић прецизирао је и које то инвестиције које очекују општину Чока у наредном периоду:
-Урадиће се скоро 10,7 километара пута према Црној Бари, тако да ће пут Чока -Црна Бара бити писта. Инвестиција је око три милиона евра. Биће урађена и реконструкција Дома здравља у Чоки, а у Падеју је неопходно уредити школу. Све што сам набројао је око девет милиона евра , само за Чоку, што је 50 одсто више од целогодишњег чоканског буџета .
Председнику Србије обратила се Ивана Пилић, лекар опште праксе, ћерка Дејана Пантића, полицајца који је био ухапшен на Косову.
-Породица није имала никакве информације о њему 18 дана и захваљујући вама он се данас брани са слободе и налази с у кругу своје породице – рекла је Ивана Пилић која је након завршених студија у Београду дошла да ради у Чоку. Тренутно је на четвртој години специјализације и са 32 године постаће лекар специјалиста:
-Желим да кажем свим младим лекарима и свим људима да је то могуће и да се захвалим што нам је држава то омогућила.
Становници Чоке апострофирали су да је њиховој општини најнеопходнија фабрика у којој ће млади моћи да се запосле и остану у месту.
Културно-уметничко друштво „Еђшег“ и Удружење грађана „Кекенд“ и ове године организоваће Покладе за најмлађе.
У просторијама „Еђшега“ програм ће се одржати сутра (субота, 8. фебруар), од 16 сати. За децу ће бити организован маскенбал и послужење крофнама, а она ће извести народне игре, буком отерати зиму и дочекати најлепше годишње доба.
Покладе трају све до Пепелнице која се слави 40 дана уочи Ускрса и када почиње пост.
Због планираних радова на водозахвату у понедељак 10. фебруара, без воде ће бити мештани Банатског Великог Села од 8 до 16 часова, саопштено је из ЈП „Кикинда“.
За све информације доступан је телефон Позивног центра овог предузећа: 062 88 44 888.
Чланови Ловачког удружења „Фазан” у Новим Козарцима организују акцију садње шуме у овом месту.
– На нашу иницијативу, од Града добијамо око хиљаду садница багрема и јасена које ћемо засадити на ободу села, у близини језера Стрелиште, на месту које ловци зову „Перино језеро“. Позвана су сва удружења и мештани да се одазову и учествују у акцији која ће се одржати у току овог викенда, у суботу и у недељу – каже председник Ловачког удружења, Марко Ћулибрк.
Сутра (субота) скуп је у 8 сати у Ловачком дому, одакле ће се ићи на локацију на којој ће бити посађене саднице и на којој су, како наводи Ћулибрк, већ припремљене рупе.
Прошле године акција садње била је одржана на имању Лисовић у овом месту.
Једна блистава уметничка каријера, започета тачно пре шест деценија, као да нема краја. О Јовану Бутеру се ради, музичкој легенди региона. Урођени осећај за ритмику развио је до савршенства, марљиво вежбајући и ширећи репертоар. У естрадне воде водећих центара у земљи није упловио, иако је за то имао прилике, свесно се опредељујући да му редован посао у „Ливници“ буде примарна животна активност, а ударање у бубањ незамењива, такође и исплатива, угодност која га усрећује.
Изгледом и понашањем не открива да је закорачио у седамдесет девето лето. У кораку му и понашању, превладава младалачки дух, који га, тврде његови пријатељи и познаници, никада не напушта. Виталан је, како за себе каже, и физички и ментално, па с гуштом и данас прихвата позиве млађих колега за свирку. С разлогом наш саговорник носи епитет најбољег бубњара којег је Кикинда имала. А како је озбиљније почео да се дружи са удараљкама? Присећа се судбоносног разговора, потом и чврстог договора, са четворицом најбољих другара из комшилука, да почну да се баве свирањем. Беше то у лето 1965. године.
–Били смо до лудила опседнути музиком. Снашли смо се некако, па набавили инструменте и опрему, те амбициозно започели пробе. Убрзо смо основали групу „Свеци“. Матија Гајин и Воја Сивчев свирали су соло гитару, Антал Сабо је био басиста, а Владимир Спремо вокални солиста. Матија, иначе мој кум, пропевао је када је Влада отишао у војску. Обојица, нажалост, нису међу живима. Леворуки Воја се након неколико година одселио у Нови Сад. Редовно смо слушали Радио Луксембург, али и наше станице, скидали светске и наше хитове. и јавно их изводили. Свирали смо, сем домаће, и музику „Битлса“, „Ролингстонса“, „Кингса“, „Анималса“, Тома Џонса… На репертоару су се нашле популарне нумере „Индекса“, „Корни групе“, „Про арти“, „Бјелог дугмета“ Киће Слабинца, Микија Јевремовића, Кемала Монтена, „Ју групе“… Дуго нисмо мењали састав…
„Свеци“ су годинама сваке суботе и недеље наступали у „Микиници“, којом је газдовао локални Центар за културу. На игранке је редовно долазило око хиљаду младих. Дом ЈНА такође је био важно место окупљања младих суграђана, а тамо су одлазили они који су били наклоњени „живој“ народној музици. У једном тренутку би подела на забавњаке и народњаке нестајала.
-Ми у „Микиници“ имали смо наш класични програм од осам часова до петнаест до једанаест – присећа се Јован Бутер тренутка када се игранка „Светаца“ претварала у својеврсни сабор свих младих Кикинђана, укључујући и млађарију пристиглу из околних села. –Гости Дома ЈНА преместили би се у „Микиницу“ – неко да одигра валцер, неко полку, а потом да се сви ухвате у Ужичко коло. Догађај за незаборав. Често ме времешни суграђани носталгично подсећају на те тренутке, наглашавајући да им је тај чаробни финиш наших игранки додатно улепшавао младост.
У „Микиници“ су „Свеци“ сваког викенда наступали до 1980. године. Временом се састав групе, стицајем околности, мењао. „Свецима“ су се прикључили клавијатуриста и трубач Александар Аца Караџин, иначе чувени композитор, затим врхунски гитариста Марјан Леши, па такође клавијатуриста Владимир Ковачевић, који је свирао и тромбон. Караџин је, нажалост, преминуо пре деценију, а Леши пре неколико година. Група је, с поносом наглашава Бутер, тријумфовала на првој кикиндској гитаријади.
-Кроз „Свеце“ су прошли и изванредни гитариста Драган Толимир, басиста из вокални солиста за респект Душан Гарача Геро, гитариста Милан Чонић из Чоке, такође гитариста Сава Деспотовић, који се давно одселио у Аустралију, а сада је, како чујем, на Новом Зеланду. Део ове наше лепе музичке одисеје, која је, иначе, трајала 15 година, био је гитариста Стеван Ћирић, као и извесни Жоја, не знам му име, нити презиме…Крајем 1979. године „Свеци“ су се распали, јер је игранке у запећак гурнула диско музика – објашњава Јован како је са музичке сцене нестао легендарни састав, о којем се у Кикинди и околним местима и данас у суперлативу прича.
Тај немили тренутак ипак није значио окончање Јованове естрадне каријере. Напротив. Јунак наше приче без чекања се прилагодио новонасталој ситуацији. Није, иначе, био егзистенцијално угрожен, јер је имао редован посао у „Ливници”, из које је и отишао у пензију. Радио је у електроструци.
-Матија Гајин и ја у том моменту осмелимо се, па се задужимо, и пуно рискирајући, купимо прескупу одговарајућу опрему и отворимо диско клуб „Маја“ – прича Јован. – Са руководством Центра за социјални рад се договоримо о условима коришћења „Микиницине“сале: њима 40 одсто прихода од улазница, а нама остало. У овом уносном послу прикључио нам се у међувремену Мића Пандуров. Имали смо за вече у просеку хиљаду посетилаца. Лепа цифра и још лепша зарада. Пет година је све било у реду. А онда челници Центра почну да затежу, да траже више пара. Разиђемо се…
И шта се дешава? Јован Бутер се крајем те 1985. године окреће народној музици. Наступао је у неколико овдашњих састава. Био је, између осталог, члан „Сабора“, Зизијевог оркестра за свадбе и остала весеља… Присећа се сарадника из тог периода: Зизија Ковачевића, певача Душана Буцала Дујине, поменутог Душана Гараче и Бранка Булајића, басисте Горана Бјелановића Пракија, клавијатуристе Радована Грастића, хармоникаша Милана Криште. Драгана Кочопељића Ћопу посебно, с тугом у гласу, издваја. Велики, свестрани, певач са бескрајним репертоаром. Сада је тешко болестан.
Јован и данас с времена на време са певачем Миланом Прунићем Думом и естрадном уметницом Валеријом Стефановић наступа у сали Удружења пензионера. Без музике и удараљки, које су му судбина, како каже, не може. Убеђен је да му бубњеви не дају да остари.
Прелиминарне ранг-листе за упућивање пензионера на бањску рехабилитацију биће објављене у среду, 5. марта на огласним таблама удружења пензионера, Дирекције Фонда за пензијско и инвалидско осигурање (ПИО), Покрајинског фонда и филијала Фонда ПИО.
Огласом Фонда ПИО предвиђено је да од 6. марта, па у наредних пет радних дана, дакле до 12. марта, пензионери који имају примедбе на ову листу могу да уложе приговор.
Комисија има рок од пет дана да размотри поднете приговоре, а коначне ранг-листе биће објављене 18. марта.
На бањски опоравак ће бити упућено 22.100 пензионера, који ће моћи да бирају између 26 бања, међу којима су, од ове године, и Матарушка и Богутовачка бања.
Очекује се да први пензионери на рехабилитацију буду упућени у априлу.
Министарство пољопривреде, шумарства и водопривреде у сарадњи са Пољопривредном стручном службом „Кикинда“ реализоваће обуку за професионалне кориснике за употребу пестицида. Правилници и закони су донети пре више од годину дана, а сада су стекли услови да се започне њихова примена, истакао је директор ПСС Младен Ђуран.
-Професионални корисници средстава за заштиту биља су сви који их користе, па чак и на површинама које нису пољопривредне. Циљ је да сви они прођу обуку како се понашати са заштитним средствима, како да их користе, да их купе, транспортују, користе, шта треба урадити у случају тровања, како она утичу на њих саме, околину, њихове породице . Идеја је да едукација буде једнодневна и да се одржи десет школских часова, у трајању од 45 минута – напомиње Ђуран.
Након обуке, истог дана, сви присутни ће полагати и тест који ће имати девет питања са понуђеним одговорима. Тест ће проћи сви они који одговоре тачно на 60 одсто питања и тада ће добити потврду о положеном испиту, која ће се доставити и Управи за заштиту биља. На основу овог документа израђује се сертификат који ће, у ближој будућности, бити услов за куповину заштитних средстава.
-Већина пољопривредника већ је, у великој мери, упозната са оним што ће им стручњаци предавати и ово је прилика да обнове стечено и стекну ново знање. Све је прилагођено произвођачима и ономе што већ раде. Обука обухвата десет тема од којих су осам уско стручне и везане су за заштиту биља, једна је везана за законску регулативу, а једна се односи на механизацију односно уређаје који се користе. Сертификат који пољопривредници добију важиће пет година и планирано је да се после пет година уради додатна обука – појаснио је наш саговорник.
Сви заинтересовани треба да се обрате Пољопривредној стручној служби, а пријављивање је могуће путе мејла obukakikinda@gmail.com , лично или позивањем саветодаваца. Захтев треба читко попунити јер се подаци даље преносе, а неопходно је уплатити и 3.310 динара. Ђуран додаје да је важно да се не погреши број рачуна и позив на број јер у супротном захтев неће моћи да се прихвати.
-Пошто се сакупе групе до 40 произвођача обавестићемо их о датуму и месту предавања. Претпостављам да ће прве обуке почети у последњој декади фебруара. Сертификат није нужно везан за газдинство, него за особу.
Иста обука обухватиће и пољопривреднике у Новом Кнежевцу где ће заинтересовани моћи да се о свему распитају у општини, а саветодавци ће едукације организовати и овом месту. На територији Кикинде и Новог Кнежевца има између 3,5 и четири хиљаде регистрованих газдинстава.
Свака реч учитељице Марије Драгин, рођене Албулов, обојена је топлином, мудрошћу и посвећеношћу. Деценије рада са децом су успомене које препричава са сјајем у очима и снажном емоцијом. Њени ђаци – или, како их она зове, „моја деца“ – предложили су да јој се у децембру додели Награда Града “за живот посвећен образовању”. Та деца, сада одрасли људи, сакупила су потписе – више од стотину њих – и осигурала да њихова учитељица добије заслужено признање.
– Била сам пресрећна када су ми јавили. Једна ученица ми је послала поруку: “Честитам на награди, али ниједна награда није достојна Вас, Ви сте наш дар”. Тада сам помислила – да ли игде у свету постоји бака која прима овакво признање? – каже учитељица Марија. – У контакту сам са својом децом. Из сваке генерације имам оне који ми се јављају и обавештавају ме – родило им се дете, унуче, траже рецепт, дођу да им саставим неки документ.
„Теби, величанствено ђаче“
Учитељица Марија је, по одласку у пензију, за сву своју децу, написала књигу „Читање детињства“ – разредна настава у успоменама коју су, као стручно-педагошко дело, одобрили Матица српска и Педагошки факултет у Сомбору.
– Инспирација за књигу су моја деца. Књига говори о нашим дружењима, о томе како треба да виде, чују и осете природу и живот. Са њима је све то лако и пријатно јер су она најпрефињенија и најчистија бића. То се урезало у њихово памћење и они то сада преносе на своје породице. Написала сам им да бих волела да постану добри људи, али да у души остану деца. Нема чистијег створења од детета.
У књизи је и Учитељска заклетва коју је сама написала и у којој, између осталог, пише: „Обавезујем се да ћу, као учитељ просвете и живота, отварати душу детета за лепоту и доброту… Делићу осмехе за праву љубав која настаје као љубав на љубав… Теби, величанствено ђаче!“.
Четири деценије посвећености
Дочекује ме на капији: „Морамо прво да се изгрлимо. Ја увек тако почињем“. Радосна, драга.
– Када сам отишла у пензију, 2001. године, позвала сам све моје ђаке на прославу у Хотелу „Нарвик“. Мој син је одмах рекао: “Мама, то је утопија, да сакупиш 10 генерација, више од 300 ученика”. Данима сам листала Матичне књиге, обавестила сам све које сам нашла и рекла им да пронађу остале. И дошли су, са свих страна, из иностранства, било је одсутно само њих 19. Најмлађи су били завршили први разред, а најстарији су имали 46 година. Пожелела сам да одржим још један час, да их видим све. Можете ли да замислите, тачно 298 ђака? Седели су по генерацијама. Некако сам пронашла оно старо школско звоно што је као клепетуша и тако је почео час, као те прве године моје каријере, 1964. Донела сам и прави дневник који сам назвала „Дневник љубави“, у њему су сва моја деца. Онда сам их прозвала – први ђак је био Азап Драган, а последњи Наумовић Денис. Рекла сам им: “Децо, тридесет седам година сам ја попуњавала рубрике, ове ноћи дневник је ваш”. И свако је написао посвету. Тај дневник је увек поред мене.
И док се присећа првих дана у учионици и прича о томе како је, као двадесетогодишњакиња, стала пред разред са 43 ђака, листа свој дневник успомена, по ко зна који пут.
“Били су у школи и кад немају наставу”
– Чим сам завршила Учитељску школу у Вршцу добила сам посао у школи „Иво Лола Рибар“ у Новим Козарцима. Тамо сам радила 14 година, затим у школи „Фејеш Клара“, и две године у Школи за образовање одраслих при Радничком универзитету, укупно 37 година за катедром. Мој супруг Никола био је наставник, такође у Новим Козарцима, тамо смо се упознали. Мој син је просветар, и снаха, и унука, више од сто година је наша породица у просветарској струци, ето колико смо сви посвећени деци. Али свега овога не би било, да није било мог супруга. Ја сам била јако тиха и стидљива. Он је то препознао и он је изнедрио ове моје особине. Много значи то с ким живите – закључује. – Када помислим на 1964. и на 2001. годину, када сам отишла у пензију, то не може да се упореди. Просветни радници су раније били много више поштовани. И чим родитељ да своје дете учитељу у руке, могао је да буде сигуран да учитељ неће погрешити. Нажалост, у нашим наставним плановима нема пуно васпитних задатака. А ја сам на томе много радила, нарочито на стварању колектива, јер једино тако је све решиво.
Учитељица Марија са својом сестром
Деца су препознавала ову посвећеност – била су уз њу и ван наставе.
– Моја деца су волела да долазе у школу. Када имам допунски час, дођу и они којима то није потребно. Кажу: „Ми ћемо седети назад док ви радите, нећемо сметати“. И ја сам бринула о њима. Када смо били на Златибору, купила сам теглу боровог меда. И ујутру, кад устану, још у пиџамицама стану у ред са пластичним кашичицама, прилазе један по један и као лашчићи отварају уста. Ту слику никада нећу заборавити. На Златибор сам носила и апарат за „бакин колач“ – увек сам имала један кофер са стварима за децу и један мањи, за себе и супруга који је ишао са нама. И онда сви правимо колаче. Децу само треба заинтересовати, онда су мирна и све ће да ураде.
Није то све што је учитељица својој деци носила на “школу у природи” и на излете. Како би била сигурна да ће на сунцу баш сви бити заштићени, са својом сестром је сашила шешириће за све њих – зелене за дечаке, наранџасте за девојчице.
– Шиле смо их од оног платна за прозоре – каже. – А да би сви имали и своје торбице, и то сам им сашила, и извезла. Чувала сам их за сваку своју генерацију.
Како су је прозвали Мајка Тереза
– Било је то једне године када је требало да идемо на Златибор, у „Школу у природи“. У разреду ми је једна трећина ђака била сиромашна и њихови родитељи су се изјаснили да не могу да плате. Отишла сам код директора и рекла му да ни ја не идем. Предложила сам му да тражи паре, рецимо од фабрике „Тоза Марковић“, тада је то била јака фирма. Он каже: „Марија, дајем ти зелено светло“. И ја напишем молбу и сви одемо на Златибор. Директор ме је прозвао Мајка Тереза – смешка се учитељица присећајући се овог, као и свих догађаја, до детаља. – Чуда смо стварали.
Као и успомене. Од првог дана, од првог до последњег ђака.
– Сваки пут када добијем први разред, на почетку године ја им одсечем праменчић косице и залепим у своју свеску. Свако моје дете имало је своју страницу на којој су белешке о њему. Пратила сам њихов напредак до четвртог разреда, а после су ми неке њихове разредне старешине тражиле да виде те белешке. То је мој именик какав нема нико на свету – само окренем страницу и видим име и лик детета. Сваког од њих.
И мајком свих ђака
– Имала сам једну девојчицу у селу, приметила сам да има проблема са видом, али отац је био алкохоличар, лоша је била ситуација у породици. Сваког дана сам је водила у Кикинду на лечење, и успела сам да јој спасим вид. Удала се, родила троје деце, и много година касније, дошла је код мене, тада сам већ радила у граду, каже, хоће своју најстарију девојчицу да упише код мене. Учила сам јој и треће дете. А замислите, шта би било да јој нико није помогао? Како би била срећна, како би оставила траг?
За једног свог дечака који је, такође, могао да остане без вида и којег нису водили код лекара, нашла је везу у Очној клиници у Београду, одакле је њена мајка. Данас само носи наочаре, ради у ливници, каже.
Нису деца никада крива
– Питали сте ме да ли постоји разлика између сеоске и градске деце. Чини ми се да су градска деца више размажена, али нису она крива за то, него родитељи. Никада деца нису крива. Првих година у школи имали смо тучану пећ у учионици, па до краја наставе нема довољно дрва, ми отворимо вратанца, и онда искачу варнице. То је била таква радост! А замислите данас – дете мора да има некакав посебан телефон, неку марку. У ствари је мало потребно, јако је мало потребно, да деца буду срећна.
Родитељима сам знала да кажем да није увек важно да дете буде одличан ђак, или најбољи. Много је важније да у њих усадимо лепе људске особине и врлине. Јако је важно да дете зна да заплаче над туђом несрећом или тугом. Или да се радује са другом. Или да подели ужину. Па чак и да шапне. Неки родитељи су ме питали зашто то дозвољавам. Па знате, ако дете види да његов друг не зна, а потребна му је можда само једна реч или слово, треба да му да подршку. И онда ја то „не видим“. Нека је шапнуо!
„Теби, величанствено ђаче“
Четири деценије посвећености
Како су је прозвали Мајка Тереза
И мајком свих ђака
Родитељима сам знала да кажем да није увек важно да дете буде одличан ђак, или најбољи. Много је важније да у њих усадимо лепе људске особине и врлине. Јако је важно да дете зна да заплаче над туђом несрећом или тугом. Или да се радује са другом. Или да подели ужину. Па чак и да шапне. Неки родитељи су ме питали зашто то дозвољавам. Па знате, ако дете види да његов друг не зна, а потребна му је можда само једна реч или слово, треба да му да подршку. И онда ја то „не видим“. Нека је шапнуо!