Протеривањем Турака из Јужне Угарске и поновним настањивањем Кикинде после 1751. године, отвара се и прва апотека. Отворио ју је Франц Франк, око 1790. године.
Име ове апотеке није познато, као ни место, где се налазила, али се зна да је 1807. године названа „Код Спаситеља“ (на немачком: „Zum Erlöser“).
Апотеке тога времена називане су по свецима, који су били и њихови заштитници и у просторијама су биле обавезно постављене њихове слике.
(„Прилози из прошлости великокикиндских апотека“ – Марта Иштван. Захваљујемо Историјском архиву Кикиндa.)
Као и ове 2022. године, 5. септембра 1977. био је понедељак. За тадашње Кикинђане важан дан. Дуго најављивана, након два пропала пројекта – 1964. и 1969. године из трећег покушаја, почела је изградња објекта, данас познатог под именом СЦ „Језеро”.
С извођачем радова „Кривајом” из босанскохерцеговачког градића Завидовића (Инжењеринг у Београду), уговором од 31. августа, прецизиран је рок завршетка спортске дворане и базена: 30. септембар 1978, а свечано је отварање било предвиђено за 6. октобар. Тога датума „Језеро” и јесте било отворено, али пошто није све ишло уговореном динамиком, тек годину дана касније – 1979.
Макета 1969.
Како је пренела тадашња локална штампа, а три деценије касније Миленко Михаљчић све то уобличио у својoj књизи „Кикиндско благо – 30 година СЦ Језеро”, на локацији изградње 5. септембра 1977. године окупило се неколико стотина грађана, омладине, спортиста и спортских радника, али и званица: савезних, републичких и покрајинских функционера, пошто су тога дана руководиоци заправо били на отварању нове алатнице у „Ливници Кикинда”.
Камен темељац за „Језеро” положио је кикиндски спортски радник Ђорђе Брашован, а о значају изградње говорио је Никола Барошевић, секретар кикиндског Општинског комитета Савеза комуниста Војводине. Током читаве 1978. за додатне инфраструктурне радове, који нису првобитно били предвиђени, издвајано је још много новца, нека су кикиндска предузећа припомогла додатним улагањима, али и радном снагом својих запосленика. Учествовали су и омладинци и припадници Југословенске народне армије на служењу војног рока у нашем граду.
Отварање је прво померено, за 29. новембар (Дан Републике СФРЈ), па за март 1979, потом и за мај исте године, а иако није изреком казано, Извршно веће Скупштине општине Кикинда било је на становишту „да је због кашњења крива „Криваја” која је преценила своје могућности”.
Није ни маја 1979. „Језеро” још увек било отворено, али су базен у објекту почели користити ватерполисти ЖАК-а, док су у дворани прве утакмице одиграли и рукометаши.
Коначно, 6. октобра 1979. године, отварањем „Језера” отворено је и ново поглавље кикиндског спорта, а након силних грађевинских и новчаних рашомонијада, које су пале у заборав, свима је било најважније да је наш град добио, за то време, савремену спортску дворану и затворени базен, па је тако испуњен сан не само спортиста већ и великог броја Кикинђана.
Практично одмах, започела је и друга развојна фаза „Језера”, а летњи базени с угоститељским објектом свечано су отворени 23. августа 1983. године.
Први културни догађај у Великој Кикинди забележен је на самом крају 18. века. У архивском акту из 1796. године наводи се да је те године у Кикинди гостовала позоришна дружина Стан. Мурарија, која је у јулу одиграла неколико представа на немачком језику. Господин Мурари писмено се обратио магистрату дистрикта с молбом да му се плати за приказане представе, јер су за грађане одигране бесплатно. Проћи ће још 28 година до позоришног догађаја у којем се са сцене говорило српским језиком.
Сматра се да је за оснивање српског позоришта у Кикинди одговоран књижевник и позоришни стваралац Јоаким Вујић који се, у мају 1834, на путовању у Мађарску, задржао на вечери код угледног великокикиндског домаћина, Стевана Дилбера. Дилбер је био глумац у Вујићевој пештанској дружини. На тој вечери, присутним гостима Вујић је пребацио што дозвољавају да се “усред српства” приређују немачке представе. Поменуо је случај Дебрецина које је прихватило једно пропало мађарско позориште из Будима, и град је плату глумцима одредио из своје благајне. Тада је, остало је записано, рекао: “Па кад је Дебрецин, који је нешто већи од Кикинде, допринео толике жртве на олтар богињи Талији, зашто не би могла и Кикинда, са окружним местима, издржавати стално српско позориште“.
После још једне Вујићеве посете Кикинди, када је одсео код учитеља Аркадија Петровића, син домаћина, Никола, студент права, и његов колега Лука Лисулов, основали су позоришну дружину која је у августу 1834. године, у гостионици „Код златног плуга“ (у Доситејевој улици), приказала Стеријино дело „Светислав и Милева“.
Први театар, Градско позориште, Кикинда је добила 1950. године. До тада, гостујуће представе играле су се по гостионицама, највише у локалу “Код белог крста” (место на углу Улице браће Татић и трга). Најчешће је гостовало Српско народно позориште које је, у време велике глади, 1865. године, сав приход од продатих улазница донирало сиромашним грађанима.
ИЗВОРИ: Алојз Ујес, “О позоришном стварању на тлу Баната 1718-1918.”, Миливој Рајков, „Култура у Кикинди до 1941. године“.
ФОТО: Народно позориште у Кикинди, Народни музеј Кикинда
Први пут Кикинда се у белешкама помиње 1412. године. Име места је мађарског порекла и у преводу значи „трњина“. Пола века касније, помиње се Велика Кикинда јер је, у међувремену, место подељено на Малу и Велику Кикинду. Велика Кикинда била је посед властелинске породице де Берексо.
Банат је био део Хабсбуршке монархије од 1718. године. Опустошен у време турске власти, пре доласка Срба граничара (са Потиске и Поморишке границе), као насељена места имао је само Крстур и Кумане. Према мапи из 1723, Кикинда, Башаид, Мокрин и Тараш били су означени као пустаре. Значајан део терена био је у мочварама и барама.
Места која су припала Великокикиндском дистрикту: Кикинда, Меленци и Башаид, били су насељени становништвом из Поморишја; у Мокрин, Карлово (Ново Милошево), Кумане, Крстур (Српски Крстур) и Тараш стигли су становници Потисја. Кикинда је била насељена породицама из Надлака, Семлака и Чанада (Румунија).
Према попису из 1.777. године, Велика Кикинда имала је 3.188 становника, Мокрин 1.902, Меленци 1.787, Фрањево (Нови Бечеј) 1.354. Најмање становника у тадашњем Дистрикту живело је у Тарашу – њих 307.