Тих новембарских дана 1962. године, први станари уселили су се у тек изграђене зграде новог насеља у Кикинди. У граду који се развијао и модернизовао, као и цела тадашња Југославија, станоградња и урбанизација донеле су квалитетније услове живота. Вест да су добили стан у новоизграђеном насељу у Кикинди, са великом радошћу дочекао је млади брачни пар просветних радника, Споменка и Богољуб Чикић. Са једногодишњом ћеркицом, у једнособан стан уселили су се из подстанарске собице.
-Били смо две године у браку. Обоје смо радили, ја у школи „Фејеш Клара“, где сам и провео цео радни век, а супруга у Основној школи „Жарко Зрењанин“ која се тада налазила у објекту данашњег Културног центра- присећа се у разговору за Кикиндски портал Богољуб Чикић (85), наставник физичког васпитања у пензији.
Колунџија, Младеновић, Петровић, Бошков, Станић и Чикић биле су прве породице које су се уселиле. Прва усељена зграда била је данашња Београдска 7.
-. Били смо пресрећни када смо сазнали да смо добили стан. Претходно смо, надајући се да ћемо решити стамбено питање, разгледали станове у тим новим зградама. Видели смо један једнособан и један двособан стан. Иако мањи, једнособан нам се више свидео, због распореда просторија. Можете замислити нашу срећу када смо сазнали да ћемо се у тај стан и уселити. Добро се сећам да смо 19. новембра чули лепе вести, надлежна комисија је донела одлуку, а два дана касније смо већ прешли у стан. Тада је у Микронасељу било изграђено шест зграда. Наша је прва била усељена, и то леви улаз ближе главној улици- прича времешни суграђанин.
Руку на срце, панорама тадашњег Микронасеља нимало није била идилична. Али задовољство и оптимизам младих који су, за кратко време, завршили школу, па факултет, добили посао, венчали се, добили дете и стан- није било лако пољуљати.
-На простору Микронасеља била је мочвара, остаци реке Галадске. Ту где је улаз ка пијаци, био је туцаник, а све остало блато. На главној улици биле су куће- објашњава Богољуб.
-Простор око зграда није био асфалтиран, па сам увек носила два пара обуће. У једном изађем из куће, због блата, па се после преобујем за наставу у школи. Шалиле су се тада колеге на наш рачун, да смо из мокрог насеља -.са осмехом нам прича Споменка (85).
Богољуб и Споменка су љубав из средњошколских дана. Младић родом из Падеја и девојка из Мионице крај Ваљева упознали су се у Средњој фискултурној школи у Земуну, коју су обоје похађали. Посла за просветне раднике било је напретек, одмах после завршене школе. Споменка је пре пресељења у Кикинду, предавала у родној Мионици и Бајиној Башти.
-Микронасеље је било насеље младости, све млади парови са децом. Додуше, гледало се са извесним подозрењем на нас што станујемо на крају града, где је блато, трска, мочвара. Ипак, врло брзо су и друге зграде изграђене, па су се уселили и нафташи, службеници из општине и пензионери-борци. Чувени црвени аутобус тада је возио од Железничке станице па до Микронасеља и Ливнице- наводи Богољуб.
Услови становања били су потпуно другачији- уместо канализације- септичке јаме које су се неретко изливале, а грејање- каљеве пећи.
-Подруми су били пуни угља, прљави. Ми жене смо на смену брисале улазе, тако смо одржавале хигијену- каже Споменка.
-Каљеве пећи смо касније, доласком нафтарица и пећи на струју, сви одреда срушили- надовезује се супруг.
Неколико година касније, добили су сина, а 1973. године преселили у двособан стан. Одрастање на Микронасељу деци је пружало велику радост и могућност за неспутану игру.
-У Партизанској улици била је бара на којој су се зими клизала деца. Позади део Микронасеља био је празан. Погледајте ову трску на фотографији, ту су се по лавиринтима јурила деца. Било је дивно да ту расту, толика слобода- емотиван је наш саговорник док разгледамо старе породичне фотографије.
Вртић је у Микронасељу изграђен 1973.године, а зграда Основне школе „Жарко Зрењанин“ усељена у новоизграђени објекат у школској 1979/80 години. Бројне успомене Чикићу су успели да сачувају и захваљујући камери коју су далеке 1966. купили у Чехословачкој. Бележили су значајне породичне тренутке, а већина њих нераздвојна је управо од места на ком је настала- Микронасеља.
На данашњи дан, 22. новембра 1981. године, из дворане „Језеро” остварен је први директан телевизијски пренос и то утакмице најбољих женских репрезентација Југославије и Румуније, а у оквиру трећег Балканског првенства у рукомету. Победила је Југославија, а учествовала је још и Бугарска те селекција Војводине коју је предводио с клупе Кикинђанин Мичурин Берар.
На данашњи дан пре 30 година, 7. новембра 1992. године, у првом и досад једином лигашком међусобном мечу на Градском стадиону у Великом парку, ОФК Кикинда
ремизирала је 1:1 с београдском Црвеном звездом. Првобитно заказана за недељу 8. новембра, какао је било штампано и на плакатима, утакмица је због преноса ТВ Нови Сад, тада у оквиру РТС, померена за дан раније. Коментатор на Градском стадиону био је новосадски новинар Миодраг Јергић, а утакмица је, по сунчаном и угодном времену за ово доба године, започела у 14 сати. У првом полувремену меча који ји је окупио 6.000 гледалаца, међу њима и две навијачке групе – домаћих „Вукова” и гостујућих „Делија”, није било голова. Повела је ОФК Кикинда у 53. минуту након индиректа, када је Горан Цвијан кратко одиграо, а Слађан Ђукић потом погодио с близу 25 метара. Лопта је на путу ка мрежи закачила једног играча Београђана у зиду, мало променила правац и преварила гостујућег чувара мреже који је остао на „кривој нози”. Изједначио је на 1:1 Анто Дробњак приземним ударцем из казненог простора домаћина у 76. минуту, искористивши ничију лопту, коју је пре тога прсима спустио Владан Лукић.
Екипе су с клупа предводили Владимир Пејовић (ОФК Кикинда) и данас покојни Милан Живадиновић (ЦЗ), а међу
живима одскора нису ни двојица актера на терену: Слободан Живков из ОФК Кикинде и Никола Радмановић из Звезде. Голман Београђана Звонко Милојевић, још раније, након саобраћајне несреће остао је прикован за инвалидска колица. Иако је Звезда била тек бледа сенка тима из минуле две историјске сезоне 1990/91. и 1991/92, још месец дана након овог сусрета у Кикинди, носила је наслов актуленог првака света из Токија, освојеног 8. децембра 1991.
ОФК Кикинда – Црвена звезда 1:1 (0:0)
Од укупно 23 возила, највише их је било марке фијат (10), затим шевролет (5), форд (4), цитроен (2) и по један бјуик и доџ. Занимљив је и податак да су од 23 власника возила, две жене: Маргита Нојман је имала шевролет, а удовица Сида Симић бјуик.
Прве читаонице у Великокикиндском дистрикту установљене су средином 19. века. У Великој Кикинди је, 1845. године, основана Српска читаоница.